“Ko zna zašto je to dobro”

Ta rečenica je moj triger. To je momenat u kom mi se smrkne, pa mi dođe da se ponašam u skladu sa onim genijalnim citatom na Instagramu: „You deserve a break. Stop healing. Choose violence. Go batshit insane. Do it for the plot.” Naravno, nemoj, osim ako baš ne moraš, kao ja kad čujem da ko zna zašto je to dobro.

Za mene, ta rečenica ne samo da je glupa (jer sam besna), pogrešna (jer postoje stvari koje nisu dobre i nikad neće biti i to je tako), a najgore je što je uvredljiva i povredljiva (jer implicira da moraš da posmatraš stvari pozitivno). Nema veze da li ti je umrla mama, pas ili dete, ko zna zašto je to dobro! Razumeš sad moj bes?

Da nastavimo tamo gde stadosmo sa opasnostima koje donosi imperativ pozitivnog mišljenja. Ovaj tekst će biti o tome zašto smo, zaboga, dozvolili da nam podmetnu pozitivno mišljenje kao nekakvu moralnu obavezu i zašto je to na kvadrat, otrovno i pogrešno.

U društvu koje glorifikuje sreću i optimizam (dok nam, sa druge strane, sipaju prašinu u oči jednom rukom, a drugom kradu novčanik iz džepa), postalo je sramotno biti tužan. To su sve one poruke da moramo da budemo jaki i snažni, kao i da je sve što ispada iz tog očekivanja kukavički i sramotno.