Kada dođeš na ovaj svet, ti si mali i bespomoćan – drugi te hrane i presvlače, nose te “tamo-amo” gde žele i kada žele. Onda staneš na svoje noge i kreneš da trčiš gde ti želiš i kad želiš, a drugi trče za tobom pokušavajući da spreče da otrčiš ili “podtrčiš” gde ne treba. Ubrzo zatim (negde oko druge-treće godine) shvatiš da ne samo da možeš da govoriš već i da imaš glas. Počinješ da govoriš “ne!”. Govoriš to i kad treba i kad ne treba. Da, nekada govoriš “ne” čisto da bi to rekao i poigrao se gledajući reakcije drugih, ali češće ipak kažeš “ne” baš onda kada i misliš “ne”. Ne, stvarno ne voliš i nećeš brokoli, ne, stvarno nećeš plavu, već samo žutu majicu na dinosaurske tufne, i da, stvarno želiš da se to zna. U tom protestu leži koren otpora i zadovoljavanje bazične / razvojne / emocionalne potrebe za autonomijom i kompetentnošću.
S druge strane tog tvog “ne” nalazi se roditelj koji treba da vidi šta sada sa svim tim “ne” da radi – koje “ne” da čuje i uvaži, a na koje da stavi veto.
Jer da, dobar roditelj zna da nekad treba i da te pusti da sam odlučiš, zato što postoje stvari za koje već i tako mali imaš znanja i potrebnu ekspertizu. Taj isti roditelj zna da već tada treba da počne da te uči da je okej da imaš mišljenje i svoje ja, te da je u redu da kažeš ne, kao što je u redu da on to ne prihvati.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
