Kada dođeš na ovaj svet, ti si mali i bespomoćan – drugi te hrane i presvlače, nose te “tamo-amo” gde žele i kada žele. Onda staneš na svoje noge i kreneš da trčiš gde ti želiš i kad želiš, a drugi trče za tobom pokušavajući da spreče da otrčiš ili “podtrčiš” gde ne treba. Ubrzo zatim (negde oko druge-treće godine) shvatiš da ne samo da možeš da govoriš već i da imaš glas. Počinješ da govoriš “ne!”. Govoriš to i kad treba i kad ne treba. Da, nekada govoriš “ne” čisto da bi to rekao i poigrao se gledajući reakcije drugih, ali češće ipak kažeš “ne” baš onda kada i misliš “ne”. Ne, stvarno ne voliš i nećeš brokoli, ne, stvarno nećeš plavu, već samo žutu majicu na dinosaurske tufne, i da, stvarno želiš da se to zna. U tom protestu leži koren otpora i zadovoljavanje bazične / razvojne / emocionalne potrebe za autonomijom i kompetentnošću.
S druge strane tog tvog “ne” nalazi se roditelj koji treba da vidi šta sada sa svim tim “ne” da radi – koje “ne” da čuje i uvaži, a na koje da stavi veto.
Jer da, dobar roditelj zna da nekad treba i da te pusti da sam odlučiš, zato što postoje stvari za koje već i tako mali imaš znanja i potrebnu ekspertizu. Taj isti roditelj zna da već tada treba da počne da te uči da je okej da imaš mišljenje i svoje ja, te da je u redu da kažeš ne, kao što je u redu da on to ne prihvati.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
