Kako je biti uspešna i bogata žena na Balkanu

Čim sam je videla, spazila sam njene cipele. Manolo Blanik, osnovno obrazovanje svake ljubiteljke serije „Seks i grad”. Prokomentarisala sam ih, na šta se njeno lice ozarilo. Stvarno izgledaju kao nekakav muzejski eksponat na nogama. Ne znam da li žene inače komentarišu njene cipele, nisam stigla da je pitam.

Odmah smo ušle u razgovor, koji sa njom uvek teče lako, kao ucrtana staza po kojoj se spontano krećeš. U jednom momentu naručila je pomfrit, što mi nikako nije išlo sa njenom savršenom linijom. „Vitke žene valjda ne jedu pomfrit u deset uveče”, misao je nakon koje sam shvatila da i moj mozak voli divlje i pogrešne kategorizacije.

Nekako dođemo do teme pozajmljivanja para. Kaže mi da se često dešava da joj ljudi traže pare na zajam, svote koje meni zvuče potpuno apstraktno. Uglavnom su muškarci, sa stavom „Ma šta je to za tebe”. Kaže mi i da već neko vreme to ne radi, jer je to najbrži način da izgubiš i ljude i pare. Spominje mi slučajeve onih koji ne čuju njeno: „Ne”. Ponekad dođu sa idejom, koju uopšte ne kriju, da je ona dužna da im da pare. Jer, kako ti možeš da imaš, a nećeš meni da daš? Kakva si to žena, kad nećeš da pomogneš nekome u nevolji?

Osećam da mi se u stomaku javlja bes, pa posežem za pomfritom. Ja nisam žena koja može da ga jede u deset uveče, ali nisam ni od onih koje se strogo drže zacrtanih pravila. Grickamo pomfrit i kako se njegova količina prazni, tako se priča sve više odmotava.