Razumevanje nekog identiteta se uvek može videti kroz ono što je isključeno. Ono što je isključeno iz srpskog identiteta, a o čemu je Domanović vrlo precizno i domišljato pisao, jeste svest o kontinuitetu i zadovoljavanje skromnim uspesima. Isključen je neuspeh. Ukoliko postoji neuspeh, postoje samo dve mogućnosti – ili smo izdani, ili ne vredimo ništa. Deo našeg identiteta je crno-belo razmišljanje koje podrazumeva veliku euforiju i idealizaciju, bilo da je u politici, sportu ili kulturi, praćenu ogromnim obezvređivanjem, vređanjem i nipodaštavanjem.
Ovaj psihološki mehanizam cepanja služi da održi idealizovanu sliku o nama i da odgovornost za sopstvene neuspehe izmesti iz naših akcija i potencijala u tuđe. Kada je to, pride, podržano objektivnim nepravdama koje je ovaj narod doživeo i doživljava, osećanje nepravde biva sve izraženije. Ovaj mehanizam je kroz srpsku epiku odredio psihološku sliku naroda, tako da su naši preci uvek krajnje idealizovani junaci (Kraljević Marko, Miloš Obilić) a krivci za naše neuspehe uvek izdajnici u našim redovima (Vuk Branković). Mit kao forma je neophodan za održanje nacionalnog i psihološkog obrasca kada je on u krizi.
Isto tako, kada ste, na primer, zlostavljani u detinjstvu, ovaj mehanizam vam može pomoći da održite sopstveni identitet; vaša snaga i potencijali nisu upitni. Zato je mit snažan i važan u situacijama preživljavanja, ali i opasan u situacijama koje podrazumevaju građenje identiteta u mirnodopskim uslovima.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
