Tekst koji je objavio The Atlantic prevela Zorica Marković

Dvadesetdrugog decembra 1849. godine, 28-godišnji ruski pisac Fjodor Dostojevski suočio se sa streljačkim vodom, zbog “antivladinih aktivnosti”, sa saborcima, njih 21, iz radikalne disidentske grupe pod naivom “Krug Petraševski”. Vezanih očiju i vezani za stub, njegovi prijatelji bili su užasnuti, ali Dostojevski je ostao potpuno smiren.

“Bićemo s Hristom”, rekao je.

Neverovatno, ali ubrzo stiže odlaganje pogubljenja: pre nego što je ijedan metak ispaljen, prispeo je kurir s carskim odobrenjen, i smanjenjem kazne na privremeni boravak u radnom logoru.

Zbog te pribranosti u trenutku nadolazeće smrti, mogli biste da pomislite da je Dostojevski bio smirena i staložena osoba, i nesumnjivo duboko religiozna. Ali, pogrešili biste po svim tačkama: Dostojevski je bio izmučena duša, filozofska skitnica, ništa nije prihvatao već dovodio sve u pitanje, uključujući i sopstvenu veru. Ipak, ta duboka nelagodnost u vezi sa životom navela ga je da stvori plan za življenje koji nije usredsređen na udobnost i uživanje, već na smisao. Taj osećaj smisla dao mu je prisebnost koju je pokazao u, kako je verovao, poslednjim trenucima svog (tada) kratkog života, kao i na pravom kraju, 32 godina kasnije.

Možda imate malo Fjodora u sebi, mnogi od nas ga imaju: pomalo živite s osećajem neprijatnosti u svojoj koži, pomalo u suprotnosti sa svetom, lako gurnuti u egzistencijalnu krizu. Doza njegove filozofije, iako donkihotovska i izazovna, možda je upravo ono što vam treba da postignete mir, ne samo u poslednjim trenucima, već sada i bilo kada.