“Tog jutra su me odveli na mesto puno nepoznate dece. Sve što su mi usput rekli, bilo je da idem u „vrtić“. Nisam znao šta to znači, ali zvučalo je kao vozić, a ja volim voziće. Kada smo bili pred dvorištem neke velike zgrade rekli su „evo tu smo, idemo u vrtić“. Tata je ostao u kolima, nije rekao ništa, a mama je krenula sa mnom. Uplašio sam se, noge su mi se skamenile, a kada smo stigli do neke sobe, rasplakao sam se. Vrata je otvorila neka žena, nije delovala strašno, ali nisam znao ko je. Hoću kući. Zbio sam se uz maminu nogu i čvrrrsto je zagrlio, plačući. Nisu se puno obazirale na mene, ta žena, navodno neka vaspitačica, odlepila me je od mamine noge, prinela k sebi i zatvorila vrata. Za tren sam se našao u sobi punoj galame i dece koja isto plaču, a mama mi više nije bila u vidokrugu. Plakao sam glasno i bilo je puno suza. Seo sam na strunjaču do prozora i video mamu kako ulazi u kola i odlazi. Nije se okrenula da mi mahne.”

Kada bi dete bilo za trunku verbalnije, ovo bi mogla da bude jedna od priča koju bismo čuli. Da li mora da bude tako (kad se dete “na duže” razdvaja)? Da li polazak u vrtić mora da bude stres? Kako se prevazilazi ova faza u životu deteta i zašto mnogima predstavlja problem.

Nema čoveka koji se nije osetio anksiozno. Mada se može reći živimo u vreme koje je na neki način popularizovalo anksioznost, ali nije sve poremećaj. Anksioznost je sastavni deo odrastanja, a prilikom odvajanja, kod veoma male dece je normalna pojava. Gotovo sva deca uzrasta od 18 meseci do tri godine imaju anksioznost prilikom odvajanja i, slobodno rečeno, „slepljena“ su uz značajne druge (obično to budu roditelji). Da bi dete imalo poremećaj kod razdvajanja tj. poremećaj separacione anksioznosti, simptomi treba da traju najmanje četiri nedelje, a slika ove situacije je dete izrazito zabrinuto i uplašeno od odvajanja od članova porodice ili drugih bliskih ljudi.

“Strah od odvajanja od roditelja ili drugih osoba, onih koje najviše zadovoljavaju detetove potrebe, sasvim je normalna pojava u detinjstvu. Prvi znaci ovog straha javljaju se već oko 6. meseca, razvijaju u prvoj godini života, kulminiraju oko 2. godine, što se može povezati sa vremenom kada se mnoge mame vraćaju na posao. U ovom uzrastu, dete još uvek ne ume da prepozna realne opasnosti koje vrebaju u svetu oko njega, pa ovaj strah ima važnu funkciju, da ga zadrži u blizini osoba koje o njemu brinu i štite ga. Većina dece strah od odvajanja prevaziđu oko 3. godine života”, objašnjava pedagog i osnivač “Škole za roditelje” Jelena Holcer.