Da li je psihoterapija svima neophodna?

Iako je tokom velikog dela istorije čovečanstva postojala potražnja za nekim oblikom savetodavne delatnosti, psihoterapijska profesija postoji tek nešto više od sto godina. Ranije su ljude u problemima savetovali, podržavali i u teškim trenucima vodile seoske starešine, sveštenici, i drugi uvaženi i poštovani pojedinci kojima se u njihovim zajednicama verovalo. Ali to nisu bili ljudi koji su se na neki specifičan način školovali za tako nešto. Tek od radova Sigmunda Frojda i nastanka psihoanalize se psihoterapija formirala kao zasebna profesija za koju su ljudi mogli da se školuju i da je onda praktikuju kao svoju primarnu profesionalnu delatnost. U svojim počecima ona je imala relativno uske indikacije za primenu, tačnije bila je pre svega namenjena ljudima koji su bolovali od stanja koja su se tada nazivala „neurozama“. To znači da se psihoterapija nije bavila težim mentalnim poremećajam koja su tada bila grupisana terminom psihoze (iako se ovaj termin i dalje koristi za grupu psihičkih poremećaja, u Frojdovo doba je obuhvatao nešto drugačiji spektar oboljenja). S druge strane, nije se bavila ni „zdravim“ ljudima – tačnije ljudima koji nemaju nikakav psihički poremećaj i odlaze na terapiju kako bi bolje upoznali sebe, unapredili određene aspekte svog funkcionisanja i poboljšali svoj kvalitet života. Tek posle nekoliko decenija i razvoja različitih psihoterapijskih modaliteta indikacija su se sve više širile i zdravi su obuhvaćeni. To se pre svega desilo razvojem humanističkih psihoterapija koje su akcenat stavljale na zdrave potencijale ljudi i njihovu sposobnost da rastu i da se razvijaju. Očigledno je da je tako nešto primenljivo na maltene sve ljude. Fric Perls, utemeljivač Geštalt terapije, poznat po svojim smelim i direktnim izjavama, rekao je da je terapija „suviše dobra da bi bila rezervisana samo za bolesne“. Ovaj stava odražava duh humanističkih terapija koje su svojim optimizmom i verom u pozitivne ljudske aspekte pronašle svoje mesto u ovoj profesiji.

Iako je prošlo još nekoliko decenija od tada, psihoterapija u mnogim sredinama ostaje donekle kontroverzna tema i njena funkcija i polje delovanja ostaju mnogim ljudima nejasni. S obzirom na to da je u početku bila usko povezana sa psihičkim poremećajima i psihijatrijom uopšte, i dalje postoji neki veo „misterije“ koji je oduvek pratio psihijatriju. A ono što je misteriozno je često i zastrašujuće. Zbog toga i ne čudi što veliki broj ljudi i dalje oseća odbojnost prema terapiji, misleći to njima sigurno ne treba, jer oni nisu „ludi“.