Dijagnoza nikada nije bila objektivna istina o čoveku, ona ne govori o čoveku, nema objektivno utemeljenje, nego je hipoteza i pretpostavka oko koje smo se dogovorili. Ona je pre svega jezik koji koristi sistem, administrativni, institucionalni govor kojim se lično iskustvo prevodi u formu pogodnu za upravljanje, raspodelu odgovornosti i regulaciju odstupanja od norme. U tom smislu, kritika dijagnostičkog diskursa već duže u teoriji ne predstavlja nikakav radikalni ispad, već elementarno poznavanje literature. Nažalost, kod nas u praksi još postoji ozbiljan zazor da se o tome govori.
U ozbiljnom psihoterapijskom diskursu se to zna već decenijama. Od Fukoa, preko Langa i Sasa, do Kelija i savremenih kritičara, jasno je da dijagnoza ne opisuje „šta čovek jeste“, već kako je sistem naučio da o patnji govori i da je klasifikuje i čini samo objektom psihijatrijskog zanimanja.
Kada se koristi nekritički, dijagnoza lako zatvara razgovor pošto ona daje odgovor tamo gde bi pitanje tek trebalo da se otvori.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
