Odnos umetnosti i psihijatrije je višedecenijska priča koja je intrigantna sa obe strane. Umetnike je oduvek interesovalo kreiranje portreta “ludila”, a film je medijum koji nam verovatno najviše omogućava da zavirimo u iskustvo druge osobe. Iako nam romani uglavnom daju detaljnije prikaze nečijih misaonih i emocionalnih procesa, film nam daje gotov proizvod – čoveka od krvi i mesa kog vidimo, slušamo i osećamo. Kada nešto gledamo, odmah se uključuju mehanizmi identifikacije i vezujemo se za likove u kojima vidimo odraze sebe, emocionalno se investiramo i izvlačimo dublje uživanje iz dela pred nama. Zašto su onda toliko intrigantni i popularni mnogi likovi koji bi se mogli nazvati psihopatama, kada su to likovi sa kojima velika većina ljudi nema mnogo toga zajedničkog, i od kakvih bi u stvarnom životu zazirali?
Pre nego što ova pitanja dobiju odgovor, neophodno je razjašnjenje pojma psihopatije, i njeno diferenciranje od određenih sličnih termina. U svakodnevnom govoru se ovaj termin često pogrešno koristi i nažalost nekad postaje sinonim za sve ljude koji imaju bilo koju vrstu težih mentalnih bolesti. Još se veća konfuzija stvara kada pogledate važeće klasifikacije mentalnih bolesti i vidite da psihopatije – nema. To naravno ne znači da ona više ne postoji. Njen najbliži “srodnik”u klasifikacijama je nešto što se zove antisocijalni poremećaj ličnosti. Ovaj poremećaj ličnosti se karakteriše pre svega stalnim kršenjem ustaljenih društvenih normi, izraženom impulsivnošću i izlivima besa sa čestim započinjanjem sukoba, odsustvom osećanja krivice. Ne čudi podatak da u zatvorskoj populaciji oko 75% zatvorenika ispunjava kriterijume za ovaj poremećaj.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
