Velike priče priredile su tekst koji je objavio The New Yorker.
S kraja proleća 2020. godine, Jan Marsalek suspendovan je s posla. Harizmatična, ljubazna i izuzetno cenjena ličnost u evropskoj poslovnoj zajednici – eto takav je bio Jan. Čak i kada bi bio zatrpan obavezama – a kada ste glavni operativni direktor Wirecarda, jedne od najbrže rastućih finansijskih kompanija u Nemačkoj, možete se kladiti da posla uvek ima – on bi svim svojim podređenima bezrezervno podario minut svog vremena. “Za tebe uvek”, imao je naviku da kaže.
Marsalekov identitet stopio se s identitetom minhenske kompanije. Preduzeću se pridružio 2000. godine, dok je ono još bilo u povoju. Iako nije imao nikakvo radno iskustvo niti bilo kakve formalne kvalifikacije, zahvaljujući revnosti jednog dvadesetogodišnjaka (jer upravo toliko godina imao je tada) i neiscrpnoj posvećenosti, uspeo je da se održi u Wirecardu. Kompanija je vremenom stekla poverenje nemačke političke i finansijske elite, koja ju je smatrala evropskim pandanom popularnog PayPal-a.
Činjenica da je Angela Merkel lično podržala Wirecardovu inicijativu da kupi jednu kinesku kompaniju, urgirajući na neki način kod kineskog predsednika Sija Đinpinga, govori tome u prilog. Delovalo je da Wirecardu ništa ne može poći po zlu; oreol stabilnosti, visokorazvijenosti i prosperiteta, oreol kompanije koja mahnitim korakom grabi ka još većim uspesima, nepomućeno je blistao oko nje.
Ali onda je došao 18. jun 2020. godine.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
