Velike priče priredile su tekst koji je objavio The New Yorker.
S kraja proleća 2020. godine, Jan Marsalek suspendovan je s posla. Harizmatična, ljubazna i izuzetno cenjena ličnost u evropskoj poslovnoj zajednici – eto takav je bio Jan. Čak i kada bi bio zatrpan obavezama – a kada ste glavni operativni direktor Wirecarda, jedne od najbrže rastućih finansijskih kompanija u Nemačkoj, možete se kladiti da posla uvek ima – on bi svim svojim podređenima bezrezervno podario minut svog vremena. “Za tebe uvek”, imao je naviku da kaže.
Marsalekov identitet stopio se s identitetom minhenske kompanije. Preduzeću se pridružio 2000. godine, dok je ono još bilo u povoju. Iako nije imao nikakvo radno iskustvo niti bilo kakve formalne kvalifikacije, zahvaljujući revnosti jednog dvadesetogodišnjaka (jer upravo toliko godina imao je tada) i neiscrpnoj posvećenosti, uspeo je da se održi u Wirecardu. Kompanija je vremenom stekla poverenje nemačke političke i finansijske elite, koja ju je smatrala evropskim pandanom popularnog PayPal-a.
Činjenica da je Angela Merkel lično podržala Wirecardovu inicijativu da kupi jednu kinesku kompaniju, urgirajući na neki način kod kineskog predsednika Sija Đinpinga, govori tome u prilog. Delovalo je da Wirecardu ništa ne može poći po zlu; oreol stabilnosti, visokorazvijenosti i prosperiteta, oreol kompanije koja mahnitim korakom grabi ka još većim uspesima, nepomućeno je blistao oko nje.
Ali onda je došao 18. jun 2020. godine.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
