Među današnjim Srbima, istinsko poznavanje prošlosti je najvećma oskudno. Oskudno i iskrivljeno. Uglavnom se zasniva na predrasudama, poluistinama, nepouzdanim tumačenjima, samozavaravanju. Naš doživljaj istorije prepun je simpatija i antipatija, površne subjektivnosti i ogromnog neznanja. Rečeno vredi za običan svet jednako koliko i za istoričare po struci. Ovi drugi, ako nešto i znaju, malo toga su kadri razumeti. Platonovom izrekom: „Oči imaš konja da vidiš, ama uma nemaš konjstvo (ideju konja) da shvatiš.”

Čast izuzecima.

Odavno se u ovom narodu čeka svetski moćnik, globalni mesija, svemogući vasileus, koji će Srbima i njihovim interesima priteći u pomoć. Čijim će silnim delovanjem, jednim jedinim potezom, biti ostvarene srpske aspiracije. I srpska snoviđenja. Megalomanska. Mitomanska. Uobražena.

Ali, avaj, uzalud! Svakog puta kad ovdašnje nade u ovom pogledu porastu do pogubne nerealnosti, naiđe razočaranje. Teško razočaranje. Onaj u kog su se Srbi uzdali, onaj kom su verovali bezuslovno, okrenuo je ćurak i poveo politiku suprotnu srpskim projekcijama i srpskim maštarijama. I tako ukrug. Začaran krug. Decenijama.