Zašto 2025. ne može da bude 2011?

Baš kao i sad što pobunjeni studenti (i opozicija), od predsednika Aleksandra Vučića traže vanredne izbore, tako je i naprednjak Aleksandar Vučić 2011. godine kao opozicionar od tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, tražio samo “male, obične” izbore. Ipak, 2025. ne može biti 2011.

Uprkos reakcionarnim, osvetničkim, elementima, SNS je 2011. proevropska, jaka i dobro organizovana partija, izrasla iz frakcijskog sukoba u Šešeljevim radikalima. Takvoj SNS se okreću ekonomskom krizom ugroženi ljudi. SNS je danas temeljno rešešeljizovana partija, Vučić je više neomiloševićevac nego liberalni reformista, kako se nekom (ne i bez razloga) učinilo prvih nekoliko godina nakon preuzimanja vlasti 2012. Od te 2012. Vučiću je globalna ekonomska situacija išla naruku, dok je Tadića i njegovog premijera Mirka Cvetkovića pogodila svetska ekonomska kriza. SNS je 2011/12. mogla da se predstavi i kao pokret socijalno nezadovoljnih i žrtava tranzicije. Iako se osećaju poskupljenja i inflacija, aktuelni i najdugotrajniji protesti protiv Vučića nisu primarno socijalni. Uprkos koruptivno-klijentelističkim mehanizmima korporativne ekonomije, Vučićeva Srbija je za razliku od Miloševićeve integrisana kao kapitalistička poluperiferija u zapadni ekonomski sistem. Integrisana dovoljno da Zapad ne cepidlači oko demokratije. I podrži one koji bi sutra možda ugrozili ono što je isti taj Zapad isposlovao s Vučićem. Ovo su devedesete sa punim izlozima: 2011. je bila lošija ekonomija, a bolja demokratija, a 2025. je lošija demokratija, a bolja ekonomija.

SNS je 2011. već imala vlast u nekoliko opština u Srbiji, od toga u dve velike beogradske opštine – Zemunu i Voždovcu. Što današnja opozicija čekajući izbore nema. Tadašnja SNS je imala i solidnu dvocifrenu poslaničku grupu “Napred Srbijo” u Skupštini Srbije, koja se odvojila od Šešeljevih radikala. Imala je SNS i značajan broj odbornika po lokalu, i to prilično onih koji su napustili radikale. Medijska situacija tada jeste bila nepovoljna za SNS, ali je neuporedivo, pogotovo na Tijanićevom RTS-u, bila bolja za tadašnju opoziciju nego sada. I Tadićevi ”žuti” imali su 2011/12. kampanju protiv naprednjaka ali ona je bila kisela voda u odnosu na naprednjačku crnu propagandu spržene zemlje. To je bilo vreme kada je žuta propaganda lepila plakate po principu koji je pravi Toma – onaj sa Šešeljevom majicom ili onaj koji se kao naprednjak smeje kao da je prvi put u životu pogledao “Ko to tamo peva”. Ili kad je Vučić doveo (odnosno, kad su mu ga doveli), bivšeg gradonačelnika Njujorka Đulijanija da ga podrži u trci za gradonačelnika Beograda, pa je Dragan Đilas podsetio da je Đulijani bio za bombardovanje Srbije.

Nekad famozna, a danas u rešešeljizovanoj Srbiji i vladajućoj stranci zaboravljena naprednjačka “Bela knjiga” (ispala je u efektu otprilike kao Šojićeva “Bela lađa”), napravljena je i obznanjena te davne 2011, kao “putokaz za promene”.

U stvari, bio je to stranački program punog naziva “Bela knjiga – programom do promena”, kao sveobuhvatan dokument koji pokazuje kako je moguće izvesti reformske promene u Srbiji. Glavna odlika knjige bila je njena “realističnost”. Naprednjaci su u “Beloj knjizi” obećali bolji investicioni ambijent i fiskalnu konsolidaciju (i tu i jesu nešto ostvarili). Vučić je 2012. imao samo jednu želju – da postane gradonačelnik Beograda. Izgubio je od Đilasa i priznao poraz.

Vučić je tada govorio da mediji u Srbiji pod Tadićem podsećaju na one u Čileu za vreme Pinočea (na šta li sad podsećaju?), ističući da imamo obavezu da razotkrijemo prikrivene vlasnike medija, ali sa garancijom potpune slobode štampe i javnog informisanja i toga će se SNS pridržavati. U tački 19 “Bela knjiga” je nedvosmislena: “Sloboda medija – osnov i uslov demokratije!” Naprednjaci 2011. najavljuju ubrzanje evropskih integracija koje su “žuti” zakočili. U dokumentu na više od 120 stranica, SNS smatra da bi mediji u Srbiji trebalo da budu slobodni, bez ekonomskih i političkih pritisaka.

Nije Tadić stvorio naprednjake, što mu se maliciozno pripisuje, ali mu je Tomislav Nikolić raskolom sa Šešeljom i podrškom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU omogućio dvotrećinski proevropski konsenzus i ambijent u društvu, što je Tadiću odgovaralo jer se okrunila ogromna antisistemska Šešeljeva partija.

Naprednjačka “Bela knjiga” iz 2011. za Vučićevu Srbiju 2025. je bitna kao “Bela knjiga” Stipe Šuvara o idejnim skretanjima u kulturi za Tompsonovu i Plenkovićevu Hrvatsku.