U prethodnih par nedelja se na primeru Ukrajine i Srbije jasno videlo kada i zašto (ne) funkcioniše tzv. meka moć EU.
Ključna razlika je u tome što u Ukrajini gotovo svi politički faktori, uključujući predsednika Volodimira Zelenskog i njegovu partiju Sluga naroda, nedvosmisleno žele da njihova zemlja postane članica EU. U Srbiji stranke koje su zaista proevropske su na ivici izbornog praga ili su u rasponu statističke greške, a predsednik Aleksandar Vučić i njegova Srpska napredna stranka suštinski ne žele da približe Srbiju EU, a kamoli da ona postane njena članica.
Posledično, u odnosima “vis-a-vis” između Brisela ili ključnih evropskih prestonica sa Kijevom, EU može da utiče na vodeće političke figure u bivšoj sovjetskoj republici jer je njima stalo da Ukrajina napreduje ka članstvu i zato uzimaju veoma ozbiljno sugestije ili ocene najvažnijih figura među članicama EU.
Beograd primenjuje oprečnu taktiku, držeći samo privid dijaloga sa institucijama EU i državama članicama kako bi izbegao izolaciju ili gubitak privilegija koje garantuje status kandidata za članstvo u EU i pregovarački proces.
Budući da državno rukovodstvo ne želi da uvede Srbiju u EU, Brisel, Pariz i Berlin nemaju na raspolaganju ključnu polugu da bi vršili pritisak ili isposlovali odluke i poteze zvaničnog Beograda koji bi bili u duhu evropskih parametara poštovanja standarda pravne države, ljudskih prava i sloboda.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
