Sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa kao jedan od temeljnih principa Vučićeve tehnologije vlasti funkcioniše kao singerica. Kao što nakon nekog Vučićevog otvorenijeg ustupka ili kompromisa u odnosu na “kolektivni Zapad” na scenu odmah sutradan, već u jutarnjim programima nacionalnih TV frekvencija, stupaju antizapadni ideolozi režima (koji je, inače, na evropskom putu) da izvrše kontrolu i saniranje štete, a pored onih tipa Šešelj, Bokan, Ljubiša Ristić, još ponekog od (naj)bitnijih i plejade nebitnih koji najavljuju rađanje vrlog novog sveta i mesta srpstva u njemu, zna se desiti da Vučić primi i ruskog ambasadora Bocan-Harčenka, gde bi se naglasio značaj dobrih srpsko-ruskih odnosa, a sve na tragu Vučićeve zavetne rečenice iz 2019. nakon jedne špijunske afere u koju su bili involvirani i Rusi: “Nikad više četr’es osma.”
Tako i sad, čim je otišao brat Si Đinping i nakon dočeka dostojnog kulta ličnosti kineskog doživotnog predsednika, i čim je izaslanik Sjedinjenih Američkih Država za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar rekao brzopleto da je poseta kineskog predsednika Si Đinpinga Srbiji “tempirana da poveća tenzije između Srbije i ostatka zapadne zajednice”, došao je Dan pobede – 9. maj i sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa pokazao je svoju vitalnost. Klatno je donekle vraćeno: Eskobara je prilično razvodnio i relativizovao ambasador njegove države i mnogo iskusniji političar Kristofer Hil, na upriličenom sastanku sa novim šefom srpske diplomatije. Jačanje saradnje sa SAD je među prioritetima spoljne politike Srbije, naglasio je Marko Đurić, verovatno u tom trenutku ne razmišljajući da li se to dopada glavnim Vučićevim ideolozima i njegovim kolegama iz Vučevićeve vlade – Aleksandru Vulinu i Nenadu Popoviću, odnosno koleginici Milici Đurđević Stamenkovski, kojima verovatno jačanje saradnje sa SAD dok ove ne ispoštuju naše crvene linije nije prioritet (kad bi se oni pitali) iako je u ekspozeu Miloš Vučević biranim rečima afirmativno govorio o odnosima Srbije i SAD.
Kinezi mogu biti zadovoljni jer je značajno unapređenje srpsko-američkih odnosa direktan odraz, kako je naglašeno, osnažene globalne pozicije Srbije – najpre kao lidera u Regionu, a zatim i kao partnera od poverenja u međunarodnoj sferi. A to bez Kine ne bi bilo baš tako moguće. Kao što je i Mađarska kao članica EU Pekingu bitnija od Srbije koja to nije.
Krajem aprila provučićevski i proputinovski nedeljnik Pečat, uticajan na desnici, imao je upečatljivu naslovnu stranu i naslov “Kraj evropskog puta za Srbiju”. Naslovnica sa varijacijom Vučićeve parole “Predaja nije opcija” sugeriše da se došlo do zida i da se više ne daju trpeti zapadna poniženja – kampanja za prijem takozvanog Kosova u Savet Evrope i kampanja za izglasavanje rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama. I ta naslovna strana zaista deluje logično, a i kabinet premijera Miloša Vučevića koji se ustoličio koji dan kasnije zaista ima integritet da i formalno okonča ponižavajuće mrcvarenje takozvanog puta Srbije u EU. Još kad je došao brat Si, činilo se da je zaista sve stvar trenutka i rutine.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
