Bilo je ovo najbolje Svetsko prvenstvo u fudbalu, po svim parametrima, od broja gledalaca – 6,8 miliona, dva puta više u odnosu na poslednji rekord, takođe u SAD, najviše golova – 308, odnosno 2,96 po utakmici, u polufinalu su prvi put bile prve četiri reprezentacije sa FIFA liste. Da ne pričam dalje o spektaklu ili fudbalu, osim bajke o Mesiju do poslednje utakmice, i kontrabajke o Ronaldu, od prve.
Španija je bila najbolja sve vreme, rasturila je i dominantnu Francusku, najteži ispit imala protiv Portugala, tako da ni skandal oko crvenog kartona, ni Infantino, kome na čelu piše „korupcija“, ni Tramp koji je pokušao da „ukrade šou“, što najuspešnije radi poslednjih 60 godina, nisu zaustavili Rodrija, koji je kao neki pukovnik na terenu (meni je delovao kao Tvigi, naš trener u košarci, i olimpijski reprezentativac, kad nekad uđe s nama malo da odigra), da na kraju pokaže i predsedniku SAD da treba da se pomeri pre pokazao podizanja pehara.
To je slika koja će obeležiti ratnu 2026. Ali i vreme koje, makar meni tako izgleda, dolazi.
Novi britanski premijer započeo je mandat posetom prihvatilištu za beskućnike. Najbolji gradonačelnik Mančestera, a navijač Evertona iz Liverpula, koga su odavno prozvali „Kralj Severa“, Endi Bernam, u prvoj rečenici je obećao – prekid 40 godina neoliberalnih vlada.
Kakve to veze ima s fudbalom? Ili s liberalizmom? Ja mislim da ima.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
