U prvi razred Osnovne škole “Vuk Karadžić” u Nišu moji roditelji, prosvetni radnici, upisali su me godinu dana ranije jer sam februarsko dete. Ova škola nalazi se u opštini Crveni Krst u kojoj je i malo gradsko naselje Beograd mala, nastanjena siromašnim Romima. Moj najbolji drug zvao se Dalip Memišević. Te 1957. bio sam miran i stidljiv, druželjubiv i pristojan. Prva četiri razreda završio sam kao odličan učenik, sa peticama iz svih predmeta.
Srećom da tada još nije postojala Vukova diploma namenjena đacima “petičarima”. Ne bih se ponosio njome. Ako sam bio vukovac po nazivu škole nisam morao biti “vukovac” i u tom smislu. U ranom detinjstvu bio sam i pesnički nadahnut, pa sam nekoliko dečjih pesmica objavio u lokalnom listu “Narodne novine”. Posle završenog petog razreda preselili smo se, pa sam morao promeniti školu. Posle “Vuka” usledila je škola još lepšeg imena: “Dositej Obradović”.
U novoj sredini takođe sam bio onaj koji ne voli da se ističe. To je trajalo kratko, sve dok nastavnica koja je predavala srpskohrvatski jezik nije zadala slobodnu temu na pismenom zadatku. Ja sam u momentu smislio i napisao priču ne smatrajući to nečim izuzetnim sve dok “srpkinja” nije donela rezultate sa pismenog. Malo je reći da je bila začuđena, ona je naprosto bila egzaltirana mojim umećem pisanja.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
