U februaru 2012. pravio sam reportažu sa atinskog trga Sintagma: Probijanje kordona, suzavac, barikade, sa zvučnika “Bandiera rossa” i “O, bella ciao, o bella ciao”, ogromni transparent sa natpisom: We are ashamed of our politicians. Are you? (Stidite li se svojih političara, kao mi naših?), dužnička kriza na vrhuncu, pesnice radikalne levice, akcioni odgovor radničke klase na krokodilske suze establišmenta. Delili su se proglasi Sirize, za koju sam tada prvi put čuo. Njen uspon bio je munjevit.
Sećam se i kako su izgledali kiosci u Londonu gde sam boravio januara 2015. kad je pobedila Siriza na grčkim izborima: britanska štampa je masnim slovima govorila o pošasti komunizma koja se ponovo nadvija nad Evropom, tabloidi su Ciprasa poredili sa Lenjinom, Marks je visio sa kioska, dok su oni trezveniji analitičari citirali mudrog Čerčila: “Ostavite ove socijalističke sanjare njihovim utopijama i noćnim morama.”
Već se dogodila Putinova aneksija Krima (februar/mart 2014). London je bio pun Rusa. Ostalo mi je u sećanju kad sam se u delu grada Kamdenu – cenkao za majicu Motörheada s jednim Pakistancem: On je pitao odakle sam. Kad sam mu rekao – iz Srbije, odmah je počeo da priča na ruskom. Iako se tada ruski baš čuo na londonskim ulicama i po pabovima, Putin je već prilično mnogo loše stajao u medijima i u stavovima britanskog establišmenta. Nisu ga poredili toliko sa Staljinom koliko čak s Hitlerom. Tada mnogi još nisu videli da se radi o procesima dugog trajanja, a ne o akutnoj krizi. Naravno, u te ocene o Putinu, narasle od februara prošle godine i početka “specijalne vojne operacije” uvek treba ukalkulisali i izvesne britanske stereotipe, istorijske animozitete, i (ne)opravdane strahove koje im izazivaju Rusi nezavisno od ideoloških opredeljenja.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
