Reagujući na ishod glasanja o pokretanju postupka za članstvo Kosova u Savetu Evrope, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je novu strategiju spoljne politike, koja bi se temeljila na različitom odnosu prema zemljama koje stoje na strani Srbije – bilo da uopšte ne priznaju nezavisnost Kosova ili da ga priznaju ali ipak glasaju protiv članstva te jednostrano proglašene i tek delimično priznate države u međunarodnim organizacijama.
Nije sasvim jasno u ovom momentu kako će se to Srbija odnositi prema jednima a kako prema drugima. Dve su mogućnosti. Jedna je da favorizuje prijatelje ali ne kažnjava protivnike. To bi podrazumevalo posebne privilegije za zemlje koje ostaju privržene srpskoj poziciji, ali ne bi uključivalo smanjenje diplomatskih aktivnosti ili – još gore, prekid odnosa – sa zemljama koje su priznale Kosovo i podržavaju ga.
Druga bi strategija, nazovimo je punitivna, bila mnogo riskantnija, jer je broj zemalja koje bi trebalo na taj način “kazniti” preveliki da i sama Srbija ne bi trpela posledice sopstvenih odluka. Vratile bi joj se kao bumerang. Svojedobno je Zapadna Nemačka – u okviru svoje tzv. Halštajnove doktrine – najavila prekid diplomatskih veza sa svima koji priznaju Istočnu Nemačku. Ali, kada je videla da joj takva politika više šteti nego koristi, odustala je od nje – nakon petnaestak godina njene selektivne primene. Slično je postupila i Srbija, koja je najpre povukla svoje ambasadore u zemljama koje su priznale Kosovo odmah po njegovu proglašenju nezavisnosti, da bi ih uskoro vratila.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
