Prošlo je 25 godina od ubistva Ivana Stambolića i 25 godina od pada Slobodana Miloševića, a motivi za ubistvo koje je izvela država („Miloševićev režim“) nisu još uvek do kraja jasni. Ivan Stambolić je značajna istorijska ličnost kraja 20. veka u Srbiji, ali je retko posmatran tako.
Drugi deo feljtona zasnovanog na knjizi “Stambolić. Moć, izdaja, tragedija” Slobodana Selinića, objavljenoj u izdanju Vukotić media.
Prvi deo pročitajte OVDE.
***
Stambolić je 5. novembra 1936. u selu Brezovi, oko dvadesetak kilometara jugozapadno od Ivanjice.
Opisujući ljude iz zavičaja govorio je da to jeste užički kraj, ali da je u užem smislu subregion Starog Vlaha. Sećao se Cvijićevih reči da „Starovlašani nikada prvi ne kažu šta misle, a po mogućstvu ne kažu nikada”, pa je pri kraju života zaključio da on očito nije poneo tu karakternu osobinu zemljaka.
U političkoj karijeri Ivan Stambolić je dosegao pozicije sa kojih je mogao od Ivanjice da napravi velegrad, a od Golije Kopaonik. To što nije, ne znači da je zaboravio odakle je poticao već da je vodio računa da mu preterana naklonost ka rodnom kraju ne bude zamerena u vremenu političkih spletki.
Uostalom, on je karijeru gradio u Beogradu. Jednom prilikom je u političkim borbama sredinom osamdesetih morao da podseti da je došao u Beograd još pedesetih da bi izučavao zanat i da je na sve funkcije biran kao kadar iz Beograda. Tada je rekao i da ga čudi da ga „trpaju tamo gde kao politički aktivista i radnik” nije pripadao, misleći na ivanjički kraj. To je bila ograda od rodnog kraja samo u smislu političke karijere.
U velegradu i na partijskim i državnim funkcijama Stambolić nije prestajao da razmišlja o svojim korenima, o srpskom seljaku.
– Zamisli našeg srpskog seljaka, u opancima i sa šajkačom, sa čakširama i čuturicom, kome su dali pušku i malo municije i usred zime ga, posle stravičnih patnji, doveli na Vido i Krf. To je srpska golgota. Umirali su od patnji, iscrpljenosti i bolesti, pa su ih kao daske bacali u more, na hiljade. Šta su ti pošteni seljaci, izvrgnuti golgoti, mislili kada su napustili svoje selo i svoju zemlju, o čemu su razmišljali, koliko su čeznuli za svojom kućom i njivom, za Šumadijom… Veliki su ih malo nahranili, dali im oružje – onima koji su ostali živi i mogli dalje i rekli: „Sada ratujte, tamo iza onih planina i brda je vaše selo”. Oni su išli, zaneti tom mišlju, da se vrate svojim porodicama i ženama, roditeljima i deci. I išli su, ginuli, bili ranjavani i sakaćeni, ali se nisu pokolebali. Oni su morali da pobede… – poveravao je prijateljima misli koje su se samo nadovezivale jedna na drugu tri decenije pošto je napustio rodno selo.
Ivan je bio četvrti od petorice sinova Miodraga (Miše) i Milunke Stambolić.
Trojica Ivanove braće završili su fakultete i otišli iz sela. Vukašin je završio Filozofski fakultet i magistrirao na Fakultetu političkih nauka. Bavio se političkim i naučnim radom, bio je predsednik Saveza studenata Jugoslavije, član Predsedništva GK Beograda i član CK SK Srbije. Istraživao je nacionalno pitanje u Jugoslaviji i objavio veliki broj stručnih i naučnih radova.
Miloš je završio književnost i bio je glavni urednik i generalni direktor „Nolita”. Milun, koji je poneo dedino ime, postao je arhitekta.
Odrastanje na kosovskom mitu
Ivan je odrastao u srpskoj patrijarhalnoj porodici. Vaspitanje u patriotskom duhu bilo je deo sazrevanja. Sa već usađenim kosovskim mitom, stasavajući pored majke koja je ceo kosovski ciklus znala napamet, prvi put je kročio na Kosovo pri kraju osnovne škole na ekskurziji. Spomenik kosovskim junacima još nije bio podignut, ali je video Kosovo Polje i Muratovo turbe, „ukazivali” su mu se Kosovka devojka kako poji ranjene junake i vida im rane i Miloš Obilić kao u narodnim pesmama, junak bez mane i straha.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
