Kina i Rusija zajedno protiv SAD i EU

Dobro došli u XLVII izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. Ova epizoda je posvećena prijateljstvu Rusije i Kine bez granica, kako ga definišu u Moskvi i Pekingu. Naravno, dobri odnosi između Kremlja i Džongnanhaja i te kako imaju svoje limite, ali je činjenica da nisu bili nikada tako dobri od kada su se dva naroda srela u Sibiru pre četiri veka.

Kao i svako “prijateljstvo” među državama, i ovo se više bazira na postojanju zajedničkih neprijatelja i delimičnom poklapanju geopolitičkih interesa a manje na iskrenim osećanjima, ako o njima uopšte možemo govoriti u međunarodnim odnosima.

Kina i Rusija su imperije. Istina, prva na vrhuncu svoje moći, druga u poodmakloj dekadenciji. Po definiciji imperije nemaju saveznike već klijente, partnere, satelite ili srednjovekovnim rečnikom iskazano vazale. Serija istovetnih interesa i pre svega deljenje istih neprijatelja kreiraju predstavu da su Peking i Moskva saveznici. Nisu, u najbolju ruku su partneri ili saputnici na jednoj istorijskoj deonici u borbi protiv zajedničkih rivala.

Centralna imperija nekada i Narodna Republika danas nisu nikada imale saveznike a kamoli dugotrajne. Nanking juče a sada Peking povlače pragmatične poteze i koriste relacije za ostvarivanje svojih geostrateških interesa. Drugim rečima, Kina će stajati uz Rusiju dok troškovi takvog opredeljenja budu manji od benefita koje donose.

Ovde su važne još dve stvari za Peking. Prva: ne želi da zavisi previše u energetskom sektoru od Rusije koliko god sada bilo unosno kupovati po jeftinoj ceni i za juane ruske energente. Druga: trgovinska razmena sa SAD i Evropom je pet puta veća od one sa Rusijom, što objašnjava ambivalentne pozicije Pekinga i činjenicu da “prijateljstvo bez limita” ipak ima svoje granice.

U suštini, Rusi i Kinezi su po antonomaziji neprijatelji. Onog momenta kada sa njihovog horizonta bude nestala ideja o postojanju zajedničkog neprijatelja ili kada jedna od te dve zemlje promeni stranu, vratiće se na početne pozicije. Kinezi vide Ruse kao uljeze na azijskom kontinentu i okupatore Sibira i tzv. Spoljne Mandžurije. Rusi Kineze ne smatraju sebi ravnima. Anegdota kaže da je Nikita Hruščov posle posete Pekingu i susreta sa Mao Cedungom na pitanje partijskih drugova “kakva je Kina” odgovorio lakonski “kineska”.

Vladimir Sorokin nije mogao da pretpostavi da će njegov utopijski roman “Dan opričnika”, objavljen 2006. godine, pre Minhenske konferencije i velikog zaokreta Vladimira Putina, postati zastrašujuće blizak stvarnosti. U romanu čija je radnja smeštena u 2028. godinu, alergično antievropski režim u Kremlju uz pomoć kineske tehnologije, primenjuje srednjovekovne metode vladanja po uzoru na Ivana Groznog.

Nikolaj Patrušev, bivši šef FSB (naslednik KGB-a) i čovek iz najužeg Putinovog okruženja, pre početka invazije Rusije na Ukrajinu, optužio je Evropu da radi o glavi Rusiji još iz vremena Ivana Groznog: “Ruski car nije priznavao moralno i političko vođstvo Evropljana i oni su mu se osvetili tako što su ga optužili za zverstva i zločine a ujedno su na taj način skrenuli pažnju svojim narodima sa unutrašnjih problema.” Aluzija Patruševa je toliko eksplicitna koliko i groteskna, pogotovo onima koji su pročitali Sorokinov roman.

Direktor Karnegijevog centra “Rusija Evroazija” u Berlinu Aleksandar Gabujev je pominjući “Opričnike” zapazio da Putin u ime prijateljstva sa Kinom prekraja rusku kulturu, istoriju, običaje, s ciljem da iskoreni vekovne veze ruskog naroda sa Evropom i proglasi Kineze za najveće prijatelje i najbliži narod. Rusi su gotovo preko noći strah od kineske invazije i snažan sinofobični sentiment transformisali u oduševljenost Kinom: kupuju proizvode “made in China”, idu na odmor u Kinu i šalju decu u škole kineskog jezika. Sam Putin je u lirskom zanosu, kao odgovor na srdačnost domaćina u Pekingu, iznenadio sve izjavom da se toliko divi kineskoj kulturi da članovi njegove porodice uče “mandarinski” jezik.

Kina i Rusija baziraju partnerstvo, pre svega, na dobrim odnosima dvojice predsednika i činjenici da se njihovi trenutni pogledi na svet u dobroj meri podudaraju, kao i na antizapadnoj i antiameričkoj politici i retorici. Zahvaljujući takvim stavovima uživaju podršku ozbiljnog broja država u kojima se raširilo antizapadno raspoloženje. U Vašingtonu i Briselu ne bi smeli da potcene broj tih država i sve jači animozitet koji se širi planetom na krilima kineske i ruske propagande protiv SAD i EU i onoga što predstavljaju u celini.

Od kada se ustoličio na vlasti u Zabranjenom gradu, Si je uspostavio pravilo sa ruskim predsednikom da prve međunarodne posete, po potvrđenim mandatima jednog i drugog, budu Pekingu, odnosno Moskvi. Kada je Si ponovio posetu Rusiji, na otvaranju Zimskih olimpijskih igara u Sočiju 2014. godine, koje su Vašington i dobar deo evropskih država bojkotovali, postavši prvi kineski predsednik u istoriji koji je prisustvovao otvaranju jednog velikog sportskog događaja koji nije organizovan u Kini, više nije bilo nedoumica kojim je putem krenuo.

Vrlo je indikativan pokazatelj da nijedan od ministara ili visokih funkcionera sa dobrim vezama u Pekingu nije smenjen ili degradiran. Naprotiv, novi ministar odbrane Andrej Belousov ima vrlo kapilarne odnose sa kineskim vođstvom koje gaji godinama.

Džongnanhaj preko svoje propagandne mašinerije, sa pipcima i u Evropi, širi antiamerički narativ, nastavlja, bez predaha, da preti Tajvanu invazijom, ponaša se nasilnički u Južnom kineskom moru prema Filipinima i Vijetnamu, militarizuje granicu sa Indijom i pojačava nasilnu asimilaciju Tibetanaca i Ujgura.