Francuska je republikanska monarhija

Dobro došli u XLIX izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. U Francuskoj su na programu prvi vanredni parlamentarni izbori u ovom veku.

Prema ispitivanjima javnog mnjenja, izlaznost birača na parlamentarnim izborima biće najveća od 1997. godine kada je, na opšte iznenađenje, pobedila Socijalistička partija Lionela Žospena. Predviđa se da će glasati dve trećine upisanih birača, gotovo 20 odsto više nego na prethodnim parlamentarnim izborima pre dve godine.

I bez rezultata istraživanja javnog mnjenja golim okom je vidljiva velika mobilizacija glasača. Međutim, velika izlaznost ne znači i promenu odnosa snaga u političkoj areni u odnosu na rezultate izbora za Evropski parlament početkom juna. Naprotiv, nije registrovana velika fluktuacija birača između različitih političkih ponuda.

Koalicija oko Nacionalnog okupljanja Marin Le Pen data je na 36 odsto podrške u prvom krugu izbora, Novi narodni front (Nepokorena Francuska, socijalisti, komunisti i zeleni) nalazi se blizu 30 odsto, dok je Makronov savez malo iznad 20 odsto glasova. Ako bi prebrojavanje glasova potvrdilo rezultate izbornih anketa, u Narodnoj skupštini ne bismo imali nijednu formaciju sa apsolutnom većinom.

Normalizacija ili “melonizacija” Nacionalnog okupljanja nije postigla željene rezultate. U samom Parizu ali i u EU širi se strah da bi Francuska sa Žordanom Bardelom u ulozi premijera-marionete u rukama Le Penove bila evropska verzija britanske vlade sa Liz Tras na adresi Downing street 10. Signali sa berzi, iz poslovno-bankarskog ambijenta, uz porast razlike u kamatama na državne obveznice Francuske u odnosu na nemačke već su prerasli u alarm.

Umerene i upakovane izjave Le Penove i Bardele, uz javno odustajanje od kontroverznih datih obećanja vezanih za NATO i odbrambenu politiku, EU i evro, ekonomsku i penzionu politiku, nisu umirili finansijska tržišta ali su, zasada, sprečili paniku.

Veliki gubitnik u ovoj izbornoj kampanji je degolistička desnica budući da je ona imperijalna a ne nacionalistička politička snaga poput Nacionalnog okupljanja. Imperijalizam i nacionalizam se često izjednačavaju ili se smatraju čak sinonimima, što je apsolutno pogrešno jer se radi o dva suprotstavljena fenomena. Primer Francuske, u tom smislu, veoma je indikativan.

Peta republika ne raspolaže sredstvima i resursima da bi bila imperija, ali se jedan deo nje i dalje tako oseća jer je Francuska stalna članica Saveta bezbednosti UN, jedna od malobrojnih nuklearnih sila na planeti, raspolaže ozbiljnim vojnim formacijama, francuski jezik je uz engleski i španski najrasprostranjeniji, francuska kultura i dalje je jedna od prestižnih, a tu je i izražena volja dosadašnjih francuskih čelnika da se bave planetarnim i globalnim problemima. Emanuel Makron je inkarnacija par excellence tog degolističko-imperijalnog pristupa.

Stranka Marin Le Pen je nacionalistička i zagovara dijametralnu politiku od imperijalne. Liderka Nacionalnog okupljanja u suštini poručuje da Francuzi treba da se bave samo Francuskom pošto je ona postala normalna zemlja, nije više imperija a ni centar sveta, i da je prioritet da se sačuvaju nacija i država.

Drama degolovske desnice ogleda se u iskušenju da napravi savez sa nacionalističkom desnicom koja je njena negacija budući da je Makron zauzeo prostor koji je nekada bio njihov. Zbog toga je došlo do raspada i marginalizacije degolističkih stranaka koje su predstavljale u poslednjih sedam decenija relativnu ili apsolutnu većinu Francuza a sada su privesci Le Penove i Makrona.

Francuska je republikanska monarhija skrojena po meri Šarla de Gola i zato predstojeći izbori jesu važni, ali nisu presudni. Ključna bitka za Petu republiku će se voditi za tri godine kada ulog bude Jelisejska palata.

Monarhistički karakter francuske republike ogleda se i kroz postojanje funkcije premijera. Za razliku od SAD – države sa predsedničkim sistemom kao i Francuska – gde nemamo figuru predsednika vlade, u Francuskoj premijer postoji jer šef države ne želi da se bavim “trivijalnim” poslovima već samo maksimalnim sistemima, krupnim pitanjima, globalnim i najvećim problemima. Zato se Makronovo raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora smatra hazarderskim i u suštini pogrešnim potezom koji dovodi u opasnost pre svega EU.