Francuska je balkanizovana

Odlazeći predsednik Francuske Emanuel Makron jeste uspeo u nameri da oslabi, gotovo obesmisli, umerenu desnicu i umerenu levicu, ali je istovremeno proizveo mnogo veću kolateralnu štetu jer je delegitimizujući socijaliste i republikance ojačao ekstremnu desnicu i radikalnu levicu, otvarajući put za Marin Le Pen i Žan-Lika Melanšona.

Drugo negativno nasleđe Makrona biće veoma nestabilan politički sistem budući da je došlo do „balkanizacije“ partijske panorame i budući stanovnik Jelisejske palate neće imati otvoren put za dobijanje većine u Nacionalnoj skupštini, čak i u slučaju da raspiše vanredne izbore, što je vrlo verovatno imajući u vidu aktuelni parlamentarni sastav.

Od izbora za Evropski parlament i zatim prevremenih parlamentarnih izbora Francuska se nalazi u konstantnoj političkoj krizi budući da u Nacionalnoj skupštini ne postoji stabilna većina. Predsednik Makron je u drugom mandatu promenio pet premijera za četiri godine, nešto što se u Francuskoj nije videlo još iz perioda Četvrte republike neposredno posle Drugog svetskog rata.

Predsednička izborna kampanja u Francuskoj je već počela, a ritam kampanje kao i teme diktiraju ekstremna ultranacionalistička desnica i radikalna islamo-levica. Vrlo je indikativno da se pripadnici Nacionalnog okupljanja ljute kada ih definišu kao ekstremnu desnicu, baš kao i članovi Nepokorene Francuske koji odbacuju definiciju „islamo-levičara“.

Želja Marin Le Pen je da svede izbornu kampanju na identitetska pitanja; u tome bi joj glavni rival bio Melanšon, što ne bi otvorilo, nego bi raširilo vrata ulaska u Jelisejsku palatu budući da bi se u drugom krugu predsedničkih izbora Le Penova prošetala kao Makron sa njom u prethodne dve završne trke za predsednika Pete republike.

Naruku Le Penovoj idu i istraživanja javnog mnjenja koja pokazuju da prvi put većina Francuza nema problem da glasa za Nacionalni front, što je veoma važno za drugi krug izbora, odnosno za rušenje tzv. Republikanskog zida koji je u prošlosti podignut u korist Žaka Širaka i Emanuela Makrona protiv nje i njenog oca.

Vidljivo je da je Marin Le Pen sazrela kao političarka, stekla je samopouzdanje, bolje vlada svojim emocijama i mnogo je bolje pripremljena. Ko god joj bude bio protivnik neće moći kao Makron da je ponizi u televizijskom duelu i pokaže njene rupe u znanju i poznavanju elementarnih stvari neophodnih za vođenje države kao što je Francuska.

U 58. godini života, Le Penova je uspela, nakon nekoliko decenija borbe, da poveća broj poslanika svoje partije sa jednog na 122 i da u dobroj meri dedemonizuje ekstremnu desnicu u Petoj republici. To se najbolje videlo na predstavljanju kandidata na predsedničkim izborima u organizaciji francuskih industrijalaca na centralnom terenu Rolan Garosa. Pozdravi, osmesi, ćaskanje, srdačnost, pre bi se moglo govoriti o integraciji nego o izolaciji Le Penove.

Liderka Nacionalnog okupljanja prvi put, nakon tri bezuspešna pokušaja, ulazi u trku za Jelisejsku palatu s pozicije favorita, praktično njena podrška je duplo veća od one koju uživaju njeni najbliži pratioci. Žan-Lik Melanšon je na poslednjim predsedničkim izborima bio veoma blizu drugog izbornog kruga. Eduar Filip smatra se najozbiljnijim kandidatom liberalnog centra, pogotovo ako njegov pakt sa Gabrijelom Atalom bude ispoštovan (ko bude imao manje šansi da prođe u drugi izborni krug povući će se i podržati drugog).

Rafael Gliksman je velika nada umerene Francuske, moglo bi se reći i da je jedini autentični proevropski političar na listi potencijalnih kandidata. Bruno Retejo je kandidat republikanaca, nekadašnjih degolista, i pored toga što je primenio tvrdu liniju u politici imigracija nema šansi da stigne do drugog izbornog kruga. Uvek se više ceni original (u ovom slučaju Le Penova) od kopije. Marin Tondalije, liderka „Zelenih“, ima veliki problem unutar partije budući da ekstremno krilo želi da se povuče iz trke i podrži javno Melanšona.

Tokom prethodnih nedelja bilo je dosta priča o eventualnim kandidaturama bivšeg predsednika Fransoa Olanda i njegove nekadašnje partnerke, sa kojom ima četvoro dece, Segolen Roajal. Debatovalo se i o kandidaturama iznenađenjima, poput one kralja francuskih supermarketa Mišel-Eduara Leklera ili bankara Metjua Pigasa. Međutim, francuski izborni sistem je takav da ostavlja mali prostor za iznenađenja tog tipa imajući u vidu propisane uslove za dobijanje kandidature. Objektivno, jedino Oland ima potencijal da uskoči u trku u poslednjem momentu, između ostalog i zato što je među biračima umerene levice bolje kotiran i od Gliksmana.

Ankete nedvosmisleno pokazuju da je Marin Le Pen ubedljivo ispred svih, sa podrškom koja varira između 33 i 36 odsto, iza nje su Eduar Filip i Žan-Lik Melanšon, njihova podrška se kreće u rasponu od 15 do 19 odsto, sa bivšim premijerom u blagoj prednosti nad liderom radikalne levice. Rafael Gliksman, ako pobedi na preliminarnim izborima za kandidata umerene levice u oktobru, mogao bi da pomrsi račune Melanšonu i Filipu. Trenutno je između 10 i 12 odsto podrške, ali sa prostorom za dalji rast.