Erdogan je ostvario snove Miloševića i Vučića

Postoje dve Turske i dva Erdogana. Turska iz nedelje u nedelju postaje sve više distopijsko društvo. Reis Erdogan, svestan sve većeg značaja Turske za evropske partnere, od zaustavljanja imigrantskih talasa, preko energetskih do ekonomskih odnosa, više ne zazire od despotskog ponašanja, gašenja sloboda, diskriminacije manjina i eliminacije političkih protivnika kroz montirane sudske procese.

Na spoljnom planu Ankara postaje sve važniji igrač, toliko da je u diplomatskim krugovima nazivaju „evropskom Kinom”, načelno se drži van sukoba, ali je u svakom mirođija, jača svoju poziciju i interveniše preko proksija, kao u slučaju Sirije, Libije, Somalije i Nagorno-Karabaha. Rečju, nekrunisani sultan je ostvario na unutrašnjem i spoljnom planu sve o ono o čemu je maštao Slobodan Milošević i što bi danas želeo Aleksandar Vučić. Njihova komparativna mana je što Srbija nije dovoljno velika za njihov ego, kao što je Turska za Erdoganov.

Decenijama se na Tursku gledalo kao na most između Evrope i Azije, Zapada i Istoka, laičkog i islamskog društva. U suštini Ankara ne želi da bude ni most, a ni da pripada bilo kojoj sferi uticaja – to je konstanta turske politike – već da kreira svoju zonu interesa i da je jasno učvrsti, kako prema Rusiji i Kini tako i prema regionalnim takmacima, pre svega Izraelu i Iranu, ali i EU.

Erdogan je svestan da Turska nema ekonomski potencijal da bi bila globalna supersila, ali zahvaljujući položaju i povoljnom spletu okolnosti može da bude autonomna i nezaobilazan partner svih planetarnih i regionalnih igrača jer nije moguće realizovati bilo šta bez odobrenja ili učešća Ankare. Naime, da bi bila zaista autonomna, Turska bi morala da bude sposobna da izdrži troškove takvog statusa, a ona to nije u stanju zbog nedovoljno razvijene ekonomije – jedini izuzetak je veliki napredak u vojnoj industriji.

Turski predsednik nema nameru da obnavlja Osmanlijsku imperiju, ali želi da obnovi centralnu ulogu na prostoru kojim se vekovima vladalo iz Porte. Reč je o tzv. „Strateškoj dubini” koja se pripisuje bivšem premijeru Ahmetu Davutogluu i ona podrazumeva uticaj umesto kontrole, moć umesto dominacije koji se ispoljavaju kroz diplomatski upliv, vojno prisustvo, medijatorsku ulogu, ekonomsku projekciju i kapilarno delovanje u kulturnim i religijskim pitanjima.