“Ona nije srećna ako svi oko nje nisu u panici, muka im je ili su suicidni”, reći će Anne Hathaway kao Andrea Sachs u “Đavo nosi Pradu” dok njen dečko na livenom tiganju obrće sendvič sa grilovanim sirom. U toj sceni, pucketanje topljenog kačkavalja koji dodiruje usijanu površinu poslužiće, nimalo slučajno, kao tonska asocijacija na tenzično okruženje u kome Andy radi. “Ali znam šta treba da uradim… Da izdržim godinu dana i onda ću raditi ono zbog čega sam došla u Njujork.”
Godina je 2006, i film adaptiran prema bestseleru istog naziva apsolutni je bioskopski hit. Autorka knjige Lauren Weisberger bazirala ju je na svom traumatičnom stažu u američkom Vogueu, samo potvrđujući govorkanja o tome kako izgleda rad uz Annu Wintour.
Međutim, tamo gde u knjizi na kraju Andrea uputi jedno nimalo suptilno: “Jebi se, Miranda!”, režiser Dave Frankel će rasplet realizovati daleko suptilnije. Da li zbog toga ili zbog činjenice da su rane dvehiljadite inače bile riznica problematičnih poruka u pop kulturi, ova hiperglamurozna limunada zacementirala je jednu od najvećih kolektivnih zabluda savremenog društva: da žene u svetu visokog biznisa mogu da biraju samo između dve role (života). A to je da budu ili ledena kraljica ili njena podanica na ivici nervnog sloma (koja će je profesionalno nadmašiti dok vi stignete do dna kese sa kokicama). I da su, šta god izaberu, na suprotnim stranama.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
