“Ona nije srećna ako svi oko nje nisu u panici, muka im je ili su suicidni”, reći će Anne Hathaway kao Andrea Sachs u “Đavo nosi Pradu” dok njen dečko na livenom tiganju obrće sendvič sa grilovanim sirom. U toj sceni, pucketanje topljenog kačkavalja koji dodiruje usijanu površinu poslužiće, nimalo slučajno, kao tonska asocijacija na tenzično okruženje u kome Andy radi. “Ali znam šta treba da uradim… Da izdržim godinu dana i onda ću raditi ono zbog čega sam došla u Njujork.”
Godina je 2006, i film adaptiran prema bestseleru istog naziva apsolutni je bioskopski hit. Autorka knjige Lauren Weisberger bazirala ju je na svom traumatičnom stažu u američkom Vogueu, samo potvrđujući govorkanja o tome kako izgleda rad uz Annu Wintour.
Međutim, tamo gde u knjizi na kraju Andrea uputi jedno nimalo suptilno: “Jebi se, Miranda!”, režiser Dave Frankel će rasplet realizovati daleko suptilnije. Da li zbog toga ili zbog činjenice da su rane dvehiljadite inače bile riznica problematičnih poruka u pop kulturi, ova hiperglamurozna limunada zacementirala je jednu od najvećih kolektivnih zabluda savremenog društva: da žene u svetu visokog biznisa mogu da biraju samo između dve role (života). A to je da budu ili ledena kraljica ili njena podanica na ivici nervnog sloma (koja će je profesionalno nadmašiti dok vi stignete do dna kese sa kokicama). I da su, šta god izaberu, na suprotnim stranama.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
