Fenomen najpopularnijeg srpskog romana 21. veka

Kada se zlo nasloni na nešto lepo, bezbrižno, idilično… ono deluje još groznije i opasnije. Tako se i u romanu “Semper idem” Đorđa Lebovića njegovo manje-više bezbrižno odrastanje prekida dolaskom nacizma i rata u kome će njegova bliža i dalja jevrejska rodbina biti poubijana. Jedno odrastanje u ambijentu i uslovima gornje srednje klase i šetnja kroz životne prilike biva zamenjena šetnjom kroz barake Aušvica. Jedno čekanje na prvi dejt u idiličnom drvoredu pred gradskom kućom biva zamenjeno stajanjem pred krematorijumom na zemlji “tapaciranoj” prahom ljudskih leševa.

Njegovi bližnji i dalji rođaci, komšiluk, koji su imali i ugled, karijeru, na kraju ljudi koji su imali vlastiti odabrani život, umirali su u gasnim komorama ili su kao prisilno regrutovani vojnici ginuli na frontu i bivali sahranjivani u neobeleženim grobnicama.

I glavni junak od života dečaka koji stiže da pročita sve, da sa ocem prisustvuje pozorišnim probama i premijerama i rešava matematiku starijem bratu, biva u Novom svetskom poretku prekomandovan u nižu rasu i time uključen u nižerasne aktivnosti ribanja stepeništa u sokolskom domu. I tu razmišlja o dobru, zlu, o gluposti i njenoj vezi sa zlom, dok poštedi život jednoj muvi na prozoru. Ali životi njegovih roditelja neće biti pošteđeni.

Potresno je kada ovaj dečak – dečak Đorđe Lebović crta svoju nebesku umrlicu. Na početku su to prirodne smrti a onda je sve više onih koji odlaze ka zvezdama. Kilometrima iznad njega, visoko u atmosferi iznad zemaljske atmosfere užasa, on na nebesima, u sazvežđu, naziva zvezde imenima ljudi koje je izgubio. Tako jedna zvezda dobija ime njegove Magdalene Has, devojčice koju sreće pred njen put kod rođaka u Novi Sad iz koga se neće vratiti u Sombor. Ta lepotica slična filmskim divama koje Đorđe gleda u bioskopu ubijena je baš u toj poseti Novom Sadu, u čuvenoj zloglasnoj raciji, i leš joj je bačen u ledeni Dunav.

Ali roman “Semper idem” nije priča koja se odvija u koncentracionim logorima, ona se najviše bavi životom pre njih. To je priča o odrastanju dečaka Đorđa Lebovića pred sam rat koji će odneti celu njegovu porodicu. I sve je isto kao i u svakom detinjstvu osim što u jednom momentu to prestaje da bude. Knjiga je maestralno napisana stilom i jezikom koji definiše ono što se naziva klasikom književnosti. Ovo je veliki roman koji ima na neki način sličnu matricu kao veliki Bertolučijev film “20. vek”. Odrastanje, pomalo drugačije zbog selidbi i stalnih adaptacija usled razvoda roditelja, a onda kao u nekoj vremenskoj nepogodi, sve se menja i prekida dotadašnji “sunčani” period života. I Lebović u ovom delu maestralno slika dolazak nacizma, zla koje sa periferija u barakama, odvratnim skladištima gde se skupljaju sumnjivci, stiže u centralni život, na trgove… Roman pokazuje večni i ponavljajući kukavičluk, okretanje glave od zla (kada se u Zagrebu od strane škole brane dečaci, ustaška mladež, koja je od jednog Đorđevog druga napravila invalida) ili potkazivanje (Đorđevog ujaka otkuca najbolji drug).

I dok čitate knjigu ušuškani u taj panonski smiraj, samo vam, kao nesrećna divljač pred noćne automobilske farove, istrči sama tragedija. Zamisliš taj život majke Đorđa Lebovića koja je davala časove klavira, udahnula Italiju na svom boravku. I ta majka Lebovića koja će izvršiti samoubistvo u baraci Aušvica u kojoj se vraćao njen svet, Italija – možda i pejzaži Lombardije utkani u vezove.

Ili tetka glavnog junaka Elizabeta koja se guši među sivim betonskim zidovima krematorijuma u Aušvicu i Lebović zamišlja njena širom otvorena usta koja grčevito pokušavaju da ugrabe poslednje ostatke kiseonika.