Rano proleće, 27. mart 1988. godine. Pomalo oblačan dan, u poslepodnevnim časovima stižem iz Toronta, upravo je završena tromesečna turneja po Americi. Kao bez daha trčim ka uglu 7. avenije i 56&57 ulice, u srcu Menhetna, pomalo očajan. Zakasnio sam na “matine” koncert na kome je pevao Diter Fišer Diskau. Ali ovaj večernji neću propustiti po cenu života. Karata nema, srećom NY je to, postoje preprodavci, koji čak nisu ni preterano bezobrazni. Pored mene su sjajna violinistkinja Vesna Stanković i divni pijanista Peđa Mužijević. Nalazimo ulaznice po ceni od 25$, stiskamo ih čvrsto u rukama i utrčavamo u desnu stranu partera, malo iza sredine.
Na sceni se pojavljuju Marta Argerič i Gidon Kremer i muzička bajka počinje. Dve Šumanove sonate, Janaček i Bartok čija muzika oživljava u našem uhu, srcu, duši. Nezaboravno veče koje se završilo sa nekoliko biseva, od kojih je poslednji bio drugi stav Frankove sonate. Ah, da, zatim smo otišli i da vidimo i sretnemo umetnike. Stajali su jednostavno, skromno u hodniku iza bine. Bilo je neke čarolije u njihovoj nameri da sa velikim brojem obožavalaca podele utiske. Preko 2.800 ljudi je ushićeno odšetalo u to nedeljno veče, obojeno čudesnim doživljajem u Karnegi holu.
Projektovan od Williama Burneta Tuthilla i sagrađen sredstvima industrijalca i filantropa Andrewa Carnegieja, Carnegie Hall svake godine prezentuje više od 250 koncerata klasične, ali i popularne i jazz muzike i predstavlja više od jednog veka simbol muzičkih događanja u celom svetu. Gotovo da ne postoji veliko ime iz sveta klasične muzike koje nije svoju slavu vezalo za nastup u ovoj prestižnoj dvorani.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
