Osamdesetih godina prošlog veka, u doba “praistorije” pre društvenih mreža, kada su kompjuteri bili scenografija naučnofantastičnih filmova i “radni alat” ekipe iz “Star Warsa” i ostalih junaka koji špartaju svemirom, postojala je naravno želja da se upoznaješ sa drugima. Ne sa bićima sa druge planete, već sa ove. Fejsbuk, Tviter, Instagram… nisu bili u mašti čak ni likovima kakav je Mister Spok iz “Enterprajza”, ali ljudi su pronalazili društvo u inostranstvu i preko pisama čitalaca u časopisima u kojima su se navodili afiniteti (uglavnom muzički) koje ste zajednički “lajkovali” u svojim papirnim kovertama, inboksima praistorijskog doba.
U svojoj petnaestoj godini sam u jednom britanskom časopisu pronašao drugara iz Londona sličnog muzičkog ukusa. Dopisivali smo se, slao mi je karte za koncerte, dve ploče na 45 obrtaja… Bio sam oduševljen jer sam u kontaktu sa dečakom iz centra sveta, događanja – Londona, a meni je muzika bila orijentir života. U Londonu su bili i Kleš i Seks pistolsi, pre toga i Abbey Road i Bitlsi, pa Stonsi…
Negde posle nekoliko meseci dopisivanja izjavio je taj moj drug iz koverti da jedva čeka raspust jer tada može konačno da ode kod svog ujaka u Njujork – u centar sveta. Tako je napisao, “u centar sveta”, kao da je iz nekih Prčilovaca. Bio sam zapanjen, kako može neko iz Londona da veruje da postoji bolje mesto (za muziku).
Ubrzo sam saznao da se Džoni Roten preselio u Njujork, Kleš takođe, Dejvid Bouvi je kasnije preminuo u njemu, Malkom Meklaren je ovde našao inspiraciju za Sex Pistols i odmah požurio u London…
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
