Mislili smo da će skidanje petokrake da reši sve naše probleme

Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.  

***

Godinama sam se čitajući u tvojim i Teofilovim napisima sporadične gnevne redove o vojnom roku kao teškoj muci duha, uludo straćenom vremenu, grdnom iskušeniju, okeanu besmisla i dosada – što je vojni rok u JNA nesporno i bio – pitao kako to da sam ja koji bih po svim parametrima – nestrpljivosti, neurotičnosti, nedisciplinovanosti, nesklonosti kolektivima – vojni rok morao podneti teže nego ti ili Teofil, tih petnaest meseci straćenih u JNA podneo maltene bezbolno. Mislim da je i u toj stvari bio presudan zjap od 13 godina, koliko sam stariji od vas dvojice. Ja, naime, u vojsku odlazim trećeg januara 1975, dakle u vreme kada se, doduše, u dubinama duše, može misliti da je vojni rok besmisleno traćenje vremena, ali se to još uvek ne sme misliti ozbiljno, a tek se ne sme javno govoriti.

To je, Miljenko dragi, još uvek vreme kada se po srbijanskim selima i manjim varošima traži veza u vojnom odseku da bi se nekako isposlovalo da mladić koji nije prošao lekarski pregled i koji je oglašen nesposobnim, ipak ode u vojsku. Zlo i naopako ako ne ode.

Sa stigmom neodsluženog vojnog roka, takozvani “škart” – tako se to zvalo i tako se smatralo, ne bez osnova – teško se mogao oženiti, teško naći zaposlenje, vavek je ostajao škart. Muka otići, muka ne otići. Kao što se u vojsku nije moglo ne otići kolikogod se nekom ne išlo (i kolikogod se batrgao da ne ide), isto tako, ako je neko bio proglašen nesposobnim, nije mogao otići, kolikogod to želeo.

I to je važilo za sve.