Milioni Hrvata pod okriljem noći kradu reči iz srpskog jezika

Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.  

***

Nailazio sam, Miljenko dragi, u mojim svaštočitanjima na odlomke hrvatskih autora iz XVIII veka, pisane ijekavskom štokavicom, ponekad “bližom” srpskoj varijanti od savremenog hrvatskog, koji je u potonjim vremenima “dohrvaćivan”, pretpostavljam ne zato da bi se zabašurila lingvistička krađa milenijuma, nego naprosto zato da bi se što više razlikovao od srpskog, a i zato što se u Hrvatskoj jezičkoj kulturi odvajkada poklanjalo više pažnje.

Tu su hrvatski jezik (i Hrvati) u prednosti nad srpskim jezikom (i Srbima). Jezici nisu dati jednom zasvagda, moraju se neprestano “dorađivati”, pročišćavati, brusiti, moraju se kovati nove reči za stvari, pojmove i tehničke naprave koje donedavno nisu postojale. Često pomislim: možda ne bi bilo loše da i mi, Srbi, “ukrademo” ponešto iz hrvatskog. Ima u hrvatskom sjajnih novoskovanih reči. Ponekad u kolumnama – obično prigodom periodičnih ćiriličnih histerija – u zajebanciji napišem da bi preuzimanje novih hrvatskih reči – pade mi na pamet “zaslon” – u stvari bilo restitucija, povraćaj “ukradenog”.

Ali to se može napisati samo u zajebanciji. Ogromna većina Srba – uključujući i neke od kojih ti to ne bi očekivao – radije će upotrebiti reč iz svahilija nego neku hrvatsku. Što ne znači da umesto “rasejanje” neće do u beskonačnost nastaviti da govore (i pišu) “dijaspora”. I slično.

Jednom ćeš mi (u usmenom razgovoru) pobliže objasniti u kojim si tačno stavkama manje kritičan prema Vuku od mene, zasad ću napomenuti da je ideja da su svi koji govore nekim štokavskim narečjem “čisti” Srbi, potekla iz Karadžićeve lingvističkopolitičke alhemijske radionice u koju su posredno bili umešani i prsti jednog Žozefa de Mestra.

Takođe moram naglasiti da moja kritika Vuka nije pisana iz perspektive žalosti za nekim srpskim jezikom koji bi bio bolji od postojećeg da počem nije bilo Vuka – ne bi bio bolji, jezik ne može biti bolji od onih koji njime govore – nego iz retrospektive katastrofalnih posledica proizašlih iz preterane politizacije jezika.

Neprestano ponavljam kao papagaj: Vukova reforma je samo sekundarno bila lingvistički, primarno je bila politički projekat, uz napomenu da taj projekat nije bio Vukov. Vuk je tu bio operativac. Danas bi se reklo: korisni idiot.

U optici današnjih Srba sa dna kace, na Vuka bi se – ukoliko se ne bi slizao sa nekom od vladajućih garnitura (što mislim da ne bi oklevao da učini) – gledalo kao na “soroševca”, “stranog plaćenika”, “čoveka koji radi po nalogu stranih sila”. Za razliku od mnoštva savremenih soroševaca i stranih plaćenika, Vuk, strogo faktografski posmatrano to doista jeste i bio. Vukova reforma pisma i afirmacija “narodnog jezika” – na koju su naseli i Hrvati (što im ništa nije trebalo) – nedvosmisleno su i obilno dokumentovano bile projekat Balhausplaca, smišljen ne toliko s ciljem pokatoličenja Srba (mada niko u Beču ne bi imao protiv da je to bilo moguće) koliko zbog eventualnog privođenja pravoslavne populacije Uniji sa Vatikanom i – ponajviše – zbog eliminacije ruskog uticaja na K.u.K. Srbe.