Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.
***
Veče pre nego što ću pročitati tvoje pismo pročitah na tvom portalu tekst “Šta nama znači reč Ćaci i postoje li među nama u Hrvatskoj ćaciji”. Baš se dobro namestilo to pisanije; ionako sam bio naumio da zapodenem diskusiju na temu “ćacija”. Nije ona uopšte jednodimenzionalna, još manje jednoznačna.
Krenimo od početka. Napisati “ćaci” umesto “đaci” nije izraz neke naročite nepismenosti – i sam to kažeš u tvom tekstu – brzopisna, naime, ćirilica idealna je za takve omaške, pogotovo otkako je tzv. “krasnopis” postao stvar daleke prošlosti. (Nije mu cvetalo ni u vreme kad sam ja polazio u školu, a to je bilo poodavno.) U suštini, ćirilica se može ispravno pisati jedino krasnopisom. I to polako. I to penkalom. Svako pojednostavljivanje, ubrzavanje i flomasterizacija ćirilice završava u brljotinama i nečitkostima, od kojih “ćaci” nije nešto najgore što se može napisati. Dok sam uopšte pisao rukom – što sada činim samo u krajnjoj nuždi i uz popriličan napor – ako bih pisao ćirilicom, već bih sutradan imao muke da razaznam šta je u rukopisu “š”, šta “m”, šta “t”, šta “i”.
Nisam pravo da ti kažem siguran da li bih i sada, ako bi trebalo da napišem “đaci”, dovoljno uspešno zavrnuo “đ”-ov repić da ne ispadne “ćaci”.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
