Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.
***
Daleko sam, Miljenko, od primisli da te ismevam što navijaš za protestujuće studente – i moje su (pomalo uzdržane) simpatije na njihovoj strani; oni (za sada) rade dobru stvar – nisi, međutim, u pravu kad kažeš da oni “danas igraju onu ulogu koju je nekada davno igrao Dositej Obradović”. Kamo sreće da to rade. Ali ne rade.
Dositej Obradović – čiji značaj kriminialno dugo nisam uvažavao, kojega sam, štaviše, omalovažavao – nikad nije igrao neku zapaženiju ulogu u srpskoj kulturi. Ako je ikakvu i igrao. Kamo sreće da jeste. Ali nije. A tek je sada ne igra. Sada je samo bronzani spomenik koji – sasvim pristojno “izveden”, za razliku od mnoštva drugih spomenika (što je presedan u ovdašnjoj “kulturi pamćenja”) – obilno zaseravaju golubovi u Studentskom parku.
Kao što znamo, “Dimitrije u monaštvu narečeni Dositej”, najpre je bio kaluđer koji je – neslično većini ondašnje i današnje “bratije” (odvratne li reči) – monaštvo shvatio krajnje ozbiljno, moglo bi se reći – akutno ozbiljno, ni preozbiljno ne bi bilo preterano reći. Njegova molčanija, njegovi strogi postovi, bdenija i ostale asketske tehnike bile su povod žestokih manastirskih sprdačina, o kojima je i sam ostavio dosta pisanih tragova.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
