Kako sam se ispisao iz SPC

Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.  

***

Pripremao sam se, Miljenko, čak sam i beleške pravio što mi nije običaj, da ovo pismo posvetim analizi slučaja ekskomunikacije – iliti slavjanoserbskim jidišem rečeno: “izlučenja” – Vukašina Milićevića i Blagoja Pantelića iz takozvane SPC – i da te u pismu zamolim da napišeš kako ti gledaš na tu brljotinu, a ti si me, čuvši u međuvremenu da su Vule i Blagoje ekskomunicirani, preduhitrio i napisao sve što se od tebe očekivalo da ćeš napisati.

Vest da su Vule i Blagoje na pravdi boga (zvučim kao neka zadušna baba) osuđeni u jednom maltene boljševički montiranom procesu – koji je prošao gotovo nezapaženo u tobožnjoj demokratskoj javnosti – kod tebe, Hrvata i nepravoslavca izazvala je nelagodu i stid, dočim je u Srbiji – uključujuću Drugu – malo ko osim izuzetaka koje ću pomenuti, osetio nelagodu, da ne pominjem stid, a upravo je stid ono što je trebalo osetiti i upravo je dugotrajno odsustvo stida dovelo ovo razvaljeno društvo u ćorsokak iz koga teško da će ikad izaći, iako ima bezbroj izlaza kroz koje niko i ne pomišlja da izađe.

Sigurno si čuo (ili pročitao) da sam ja na tu vest reagovao tako što sam se javno – nekad se govorilo “preko novina” – ispisao iz SPC.

Nije mi to bilo baš lagodno – ne zbog ispisa, on mi je doneo izvesno olakšanje – nego zbog javnog obznanjivanja ispisivanja. Prepatetično mi je to nekako. Ne volim stare srpske zanate – otvorena pisma javne deklaracije, pompezna davanja i oduzimanja podrške.