Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.
***
Nisam ti odgovorio, Miljenko dragi, jesam li čitao Žikine romane zato što sam hteo da zabašurim odgovor. Koji – sad kad si me priterao uza zid – glasi: pokušavao sam da čitam. Iz poštovanja prema Živojinu Pavloviću, započinjao sam da čitam svaki njegov roman i odustajao od svakog posle maksimum 15 stranica. Iz istog velikog poštovanja nikad do sad nisam analizirao – a tek nisam o tome javno pričao šta me je kočilo, na momente i odbijalo.
Žikini romani – valjda će ovo učtivo zvučati – naprosto nisu bili na Žikinoj visini. Svi elementi Žikine umetničke kosmogonije bili su na broju u tim romanima, svega je tu bilo osim Žike. Na prvom mestu, jezik kojim su ti romani pisani, nije bio jezik Žike dijariste, esejiste i davača isceliteljski toksičnih i odmereno ubitačnih intervjua. Kakav mu je bio usmeni jezik, to ne znam, poznavao sam ga na “zdravo-zdravo”, što je sasvim u duhu moje uklete tradicije da nikad ne upoznam ljude koje vredi upoznati. Oni koji su Žiku dobro poznavali pričali su mi da je Žikin usmeni jezik bio istina nešto sočniji i papreniji, ali jednako snažan kao Žikini filmski, dijaristički i esejistički jezici.
Gde je tu (i šta) zapinjalo, zašto su – bar meni – Žikini romani izgledali kao pisani rukom nekog ne naročito talentovanog pisca koji hoće da piše onako kako misli da bi pisao Žika Pavlović, to ne znam. Nije ni bitno. Previše je dobrih stvari Žika uradio da bi ti romani – koji bi da ih Žika nije potpisao i potpisom podigao prag očekivanja, bili bolji nego što jesu – bacili senku na njegovo delo.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
