Beograđani veruju da je druženje u restoranima i kafanama deo njihove prepoznatljive osobenosti. Viđeniji imaju i “druge kuće” koje svojataju, rado pokazujući došljacima kafanski život. Kako se po beogradskim kafanama i restoranima živi i koja pravila u njima vladaju – to se ne uči, to se kroz godine života u ovom gradu usvaja. Samo, ja verujem da u okviru ove naizgled homogene grupe ljudi i njihovih kafana postoji raslojavanje. Ima kafana koje osluškuju i kreiraju duh grada, ali i onih u kojima se jednostavno i iskonski slavi život.
Prve donose prestiž i kontinuitet. Bolje osvetljene, pune ogledala i prefinjenog escajga, uzvraćaju Beogradu oblikujući sliku o njemu. Buntovni duh grada tu se rađa i valja. Plašeći se uticaja ovakvih mesta, engleski kralj Čarls II izdaje 1675. godine proglas o zabrani rada kafedžinica, jer se “tu smišljaju i šire lažne, zlonamerne priče koje kleveću vladu i Njegovo kraljevsko veličanstvo”. Alkohola i žena glasnog smeha pune krčme nisu mu smetale. Ceh su platile tek ustanovljene kafedžinice, koje “ometaju mir i tišinu okoline”.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
