Samokritika je strašno važna. Čovek koji je samokritičan je neko ko uvažava sebe, ali uvažava i druge, te samokritiku kao i kritiku, koristi kako bi bio još bolji. Međutim, mi smo mentalitetski, kao narod skloni preteranoj samokritici. Naša samokritika nije u službi popravke naših osobina, već je u službi održanja naučene bespomoćnosti.
Kritika na ovim prostorima nikada i nije služila da se neko popravi, nego da ostane servilan i da se slučajno ne otrgne kontroli. Još od primarne porodice se forsira ideja da nikada nismo dovoljno dobri, da uvek mora još i više.
Ranije je to nekako i funkcionisalo- bili smo nesrećni i bez samopouzdanja, ali je to bilo dovoljno za život. Danas, zbog promene vrednosnog i ekonomskog sistema, to je dovoljno samo za preživljavanje.
To nas, naravno, čini besnim. U društvu u kojem samokritika ne služi tome da te popravi, već da te unizi, logično je da ima i onih koji nemaju nikakvog obzira prema drugima i uspevaju bez obzira na žrtve.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
