Tužna duša koja je ponekad želela da vrišti u mikrofon

Predgovor autobiografiji Sećanja Šinejd O’Konor započinje autorkinim rečima: Ne sećam se mnogo više od ovoga što sam dala izdavaču. Suma svega onoga čega se ne sećam mogla bi da ispuni deset hiljada biblioteka… Ne sećam se jer nisam stvarno bila prisutna do pre šest meseci… Dok ovo pišem, imam pedeset šest godina. Mnogo je razloga zašto nisam bila prisutna… Bila sam, pre nego što mi je prvi album izašao, a onda sam otišla negde drugo unutar sebe. Počela sam da pušim travu i nikad nisam stvarno prestala do polovine dve hiljade dvadesete… Teško je pisati o tome kako se pravi muzika, ali tada jesam bila prisutna, na jednom mestu duboko u sebi koje samo ja poznajem. Ali ako možeš da pišeš o muzici, onda ti i ne treba muzika, tako da stvari o kojima ovde pišem nisu uvek muzika, ali jesu skup onoga čega mogu da se setim i ispričam od mladosti do sad… To što nisam bila prisutna objašnjava zašto su u ovoj knjizi dva glasa… Jedan od njih je glas duha a drugi glas žive žene. Oba su jednako važna. Desila se simbolična smrt i ponovno rođenje, i to možete da čujete. Na to sam, zapravo, veoma ponosna.

Bilo bi lako pisati o Šinejd’O Konor iz ugla njene traume i/ili mentalne bolesti, ili toga kako se ovaj svet ogrešio o nju. Prisetimo se kratko: postavljena joj je dijagnoza najpre bipolarnog poremećaja, pa posttraumatskog stresnog sindroma. Život joj nije bio lak ni pre dijagnoza: razvedeni roditelji, nasilje u porodici, boravak u popravnom domu za devojke, usponi i padovi u karijeri, pri čemu su padovi ponekada bili izazvani voljom i željom da beskompromisno brani ono u šta je verovala. Trauma rađa dalje traume, ako joj ne priđemo pažljivo, pa su se kroz njen dalji život nizali neuspeli brakovi i nesrećna deca. Mehanizmi kojima je pribegavala bili su ekstremni i usmereni na trenutno olakšanje patnje; od zloupotrebe droga, samoizolacije, bekstva u religiju, „acting outa” na društvenim mrežama do svih mogućih oblika samopovređivanja. I zato vam je, kada pomislite na Šinejd, slika o njoj kao ludoj ženi koja traži pomoć od fanova na Fejsbuku (nekad i muža među fanovima na Fejsbuku) ili snima sebe u nekom bednom sobičku, prva na pameti, nekada i brža od onog čuvenog spota u kome smo je prvi put videli i u kome, mlada i nesvesna svega što će da je zadesi, plače pravim pravcatim suzama.