Prošlost je tu da često bude zaboravljena ili da se iz nje uzimaju zanimljive epizode. Tako je i sa filmskom prošlošću. U izdanju Filmskog centra Srbije objavljena je knjiga „Jutro u mraku“ Miloša Čolića, novinara, urednika, autora televizijskih emisija.
Knjiga je neka vrsta paralelne istorije filma, tragovi zaboravljene filmske prošlosti prvenstveno jugoslovenskog i srpskog filma. Ona je prepuna zanimljivih poglavlja poput onih o glumcima I režiserima na Golom otoku, o tome kako je srpski liberal Marko Nikezić spremao atentat u okupiranom Beogradu, tu su i naslovi „Vladimir Dedijer na Bulevaru sumraka“, „Buket ruža Crnjanskog za Leni Rifenštal“.
Inicijalni širi tekst posvećen je filmu „Jutro“ Puriše Đorđevića i razotkrivanju ne samo filmske tajne da li Milena Dravić igra Krcunovu devojku Slobodanku Stefanović, jednu od tri požarevačke gimnazijalke uz Davorjanku Paunović, Titovu ljubav, i Veru Miletić, majku Mire Marković. Slobodanka i Puriša su 1943. u istom logoru u Smederevskoj Palanci, sa njima i Krcunova sestra kao talac.
Puriša Đorđević
Purišu Đorđevića poznavao sam decenijama. Bili smo i komšije u Đure Salaja, danas Ulici Desanke Maksimović. Puriša je živeo u zgradi gde su komšije bili glumac Božidar Stošić i visoko pozicionirani političar bivše Jugoslavije Stane Dolanc u službenom, nevelikom stanu, bez zavesa, na prvom spratu.
Sećam se da je jednog jutra došlo do uzbune. Sjatila se milicija kao da je 13. maj – Dan bezbednosti SFRJ. Šuškalo se: „Nestao Stane“ – da bi se posle pola sata iz pravca Tašmajdana gegajući vraćao prvi čovek Saveznog SUP-a i drugi u državi. Nije mu bio jasan doček. Kada su mu rekli da nisu mogli da ga pronađu, objasnio je da je u redovnu ranojutarnju šetnju ka tašmajdanskoj klupi krenuo drugim putem, preko dvorišnog izlaza i Beogradske ulice.
Teško da je Dolanc mogao da se ijednog trenutka oseća nesigurnim jer je na pedesetak metara u susednoj Ulici Svetozara Markovića, iza pozorišta Dadov, stanovao Srdan Andrejević, romantičar sa Karaburme, noseći stub OFK Beograda i Službe državne bezbednosti. Na istoj levoj strani ulice stanovao je profesor FDU Predrag Bajčetić i beogradski muftija Hamdija Jusufspahić, koji je često igrao fudbal. Mlađa je bolje igrao košarku. Levoruk – a da u tome ne tražim ideološki predznak.
Iz knjige „Jutro u mraku“: Slobodanka (sedi) i njena sestra Danica Foto: Istorijski arhiv Požarevca
Purišu sam poslednji put video 2021. godine kada sam mu dao potvrdu iz Titovog kabineta da je najbolji srpski reditelj. Crno na belo. Ne „jedan od“ – već najbolji. Tako je pisalo. „Ovo mi je vrednije od Zlatne arene“, rekao mi je. Reč je o spisku gostiju koje je Tito primio na Vangi tokom Pulskog festivala 1967. Među gostima je bio i ne manje poznati reditelj Saša Petrović. Otuda je ovaj spisak sa vrednosnom kvalifikacijom za Purišu imao zlatnu podlogu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
