Sigurno ste nekad skrenuli pogled.
Na stanici gradskog prevoza, na ulici ili u kafiću, neko malo nespretniji ili neko stariji da padne nadomak vas, možda nećete biti prvi koji će priskočiti da pomogne. U prepunom autobusu, gde se svako bori za tračak svežeg vazduha, u toj gužvi ugledate otvoren ranac ili torbu na nekoj osobi. Nećete uvek biti prvi koji će se obratiti i skrenuti pažnju. Ako tramvaj naglo zakoči, pa se neko od putnika, nespreman na to, udari o sivu metalnu šipku, možda ćete prećutati to pitanje – „Da li si dobro?”, i sačekati da neko pre vas to učiniti. To su najbanalnije situacije na koje često svi umemo da zažmurimo, u nadi da neko drugi neće.
Postoji neka bojaznost u toj odluci da li ćemo prići i pomoći. Da li ćemo pružiti ruku ili nešto reći ili pak prećutati i pomeriti se, iako duboko u svesti, podsvesti i srcu znamo i osećamo da je to ispravno, da je to ono što „treba” i što želimo da uradimo. Ako su te situacije mnogo veće i značajnije od ovih svakodnevnih, ako se tiču velikog broja ljudi, primera radi žena i dece, ako su daleko ozbiljnije, pa još usko i sistemski vezane za određene institucije, u najgorem slučaju vlast, onda je ta bojaznost, taj strah utoliko veći. I sa sobom donosi mnogobrojna pitanja koja poput obramice stoje na ramenima jednog „običnog” čoveka i traže balans između dve krajnosti – „Da li se ovo mene tiče, da li je potrebno da reagujem” i „Moram da pomognem, to je moja odgovornost kao stanovnika ove planete, kao živog bića, kao čoveka koji ima sposobnost preispitivanja”.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
