Šta smo mi Šekspiru?

Na YouTube kanalu Velikih priča pogledajte kako najveće vedete našeg glumišta – bivše i sadašnje, i one večne – govore omiljene stihove iz Šekspirovih drama.

***

Istinsko pitanje nije šta je Šekspir nama. Upravo obrnuto, ono ima glasiti: Šta smo mi Šekspiru? Čujem prigovor: ko je uopšte taj tip, i čemu toliki vekovi buke ni oko čega, oko jednog glumca, pisca i reditelja, protuve i zajebanta probušenog uva, sumnjivog morala i još sumnjivijih finansija? Nije čak izvesno ni da je posredi jedna osoba, ko zna ko je sve to pisao, ko zna koliko je onih koji ne dobijaju zaslužene tantijeme od izvođenja tih komada, žanrovski nečistih, promenjive kakvoće, a o nepoznavanju geografije i istorije da ne govorimo?

No, to su sholastičke himere i profesorske tlapnje. Pitajte glumce, oni će, kao što Bard veli, sve ispričati, oni ne umeju čuvati tajnu. Glumci znaju, ako su uopšte kušali od ploda sa tog drveta poznanja zvanog Vilijam Šekspir, da je posredi jedno biće, sve i ne bio jedan čovek, jedan svet. Biće-svet, In-der-Welt-sein, rekao bi Hajdeger, možda, da je više pažnje posvetio Šekspiru.

Jer, na svojoj glumačkoj, pa tako i rediteljskoj, koži, u nutrini svog bunara unutarnjih radnji, tog osnovnog sredstva pozorišnog zanata – onog što je ispod očiglednog, a tako je prepoznatljivo – tu, dakle, u tom unutrašnjem svemiru, osećaš da je to jedan i jedinstven svet.

Kad si jednom zarobljen u tom stihu ili toj metafori, metonimiji, sinegdohi, ti znaš da otud više nema izlaska, taman više nikad ne izgovorio na sceni nijednu njegovu misao, niti glumcu uputio rediteljsku indikaciju koja tu misao artikuliše u scensku situaciju.