Šogun protiv Šoguna

Kada sam se prihvatio komparativnog gledanja prve ekranizacije bestselera Jamesa Clavella, „Shogun“, iz 1980. i ove druge, trenutno aktuelne, koja nam stiže u koprodukciji kanala FX i Hulu, mislio sam da će društveno-kulturne premise koje su dovele do njihovog nastanka, a potom u većoj ili manjoj meri i ostale prisutne kroz samu „obradu sadržaja“, biti daleko drastičnije i radikalnije različite i ići nauštrb verovatno slabo gledljivog i bajatog prvog „Shoguna“.

Ali „Šogun sa Ričardom Čemberlenom“, koji mi je uz još par serija (poput „Sandokana“, „Na tajnom zadatku“, „Dinastije“ i „Gangsterske hronike“) ostao kao jedan od TV-toponima detinjstva, četrdeset četiri godine kasnije nije izgubio mnogo od svog pređašnjeg sjaja. Ni na umetničkom, ni na sociološkom nivou. Ako imate devet i po sati viška u životu, to lako možete da proverite.

Na početku osamdesetih, delovalo je da će sunce početi da se rađa i u Americi, najviše zahvaljujući Ronaldu Reaganu, superentuzijastičnom prijatelju kapitalizma. Međutim, na terenu, stvari su daleko bolje stajale po Japan.

Industrijska dominacija „Zemlje izlazećeg sunca“ ušla je u svoju eksponencijalnu fazu koja će, između ostalog, rezultirati time da je „tojota korola“ postala najprodavaniji automobil (mislim i do dana današnjeg), a da su Ameri tokom te decenije prepustili vlasništvo Japancima nad brojnim znamenitim simbolima svoje moći. Poput kompanije za proizvodnju guma „Firestone“, zatim legendarne filmske i muzičke korporacije „Columbia“ (koja je otišla u ruke Sonyja), da bi na samom kraju decenije i famozni njujorški totem, „Rockefeller Center“, prešao u većinsko vlasništvo korporacije Mitsubishi.