Možda se nećete složiti sa mnom (shvatam da prečesto na ovaj način započinjem diskusije, eh…), ali istorija britanskih filmskih i TV ostvarenja sa temom policije i u, manjoj meri, detektiva, puna je primera u kojima su tamošnji uposlenici fetišizovani do nivoa mitskih, bezgrešnih, časnih, uber-disciplinovanih, patriotskih figura koje svoj posao obavljaju isključivo po pravilima i propisima i to je njihova zen fetiš tačka. Zar nismo odmalena odrasli uz impresivne vizije i fantazije o tome kako izgleda svet “Interpola” i još čuvenijeg “Skotland jarda”?
Nije li već Sherlock Holmes, tj. Arthur Conan Doyle postavio nerealno visoke standarde bavljenja detektivskim poslom, koje su kasnije u manjoj ili većoj meri pokušavali da dosegnu, recimo, akteri “Line of Duty”, inspektor Morse, detektivka Vera, Jane Tennison iz “Prime Suspect” itd… Nisu li svi oni pokušavali da i svoj privatni život popnu na visine profesionalnih standarda, neretko kreirajući veće drame “po kući” nego na mestu zločina? Nije li, u krajnjem slučaju, lik i delo Jamesa Bonda vrhunac te policijske fetišizacije gde jedan “britanski policajac” (iako agent…) biva više prototip “savršenog oružja budućnosti” nego čovek?
“Slow Horses” je, uz meni najočitiji izuzetak, seriju “Cracker”, sve suprotno od rečenog.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
