Samo za tebe, devojko mala

Sećam se da sam kao dete, pa nevažno da li smo bili samo do rođaka, u tada zajedničkoj državi ili u pravom inostranstvu, u Italiji, Grčkoj, Francuskoj, imala posebno uzbuđenje na povratku u Beograd. Ako bismo išli kolima, već negde kod Ljiga, kada bih ugledala spomenik bombaša, ili već negde kod nesrećnog Starog hrasta, Salakovac, Markovac, Mala Krsna, Lajkovac, da, da, to je Markovac, na sto kilometara od Beograda, imala bih žmarce u stomaku, skoro pa smo kod kuće, tu smo, nadomak. Budući da se nikad nisam selila, odnosno, jedino moje preseljenje je bilo sa godinu i po dana, čega se ne sećam, za mene je dom bio uvek jedan. Ne bi mi smetalo da ih je bilo više, sa ove tačke gledišta, budući da sam, na mnogo mesta gde sam bila mogla da vidim sebe, kako tu živim, plaćam vodu, porez i odžačare. Ali ispalo je tako da sam se rodila u Beogradu, živim u Beogradu, i da ću, iako je još rano za to, skončati u Beogradu. Čak i da ne skončam tu, već na nekom predivnom krstarenju, i pored toga što je skupo, verujem da će me dopremiti i pohraniti, da ne kažem sahraniti (važno je ovo hraniti) – u Beogradu.

Postoji taj jedan momenat, kad se prođe Bubanj potok, kad se Beograd, sa svim svojim amblemima otvori, kao na tacni, onda vidiš sve najvažnije. Još kao detetu bilo mi je čudno kako su to, kao lego kocke jedan pored drugog Hram Svetog Save i Geneks, kao da između njih nisu ulice i ulice. Tek kad budem počela da često letim, primetiću kako se od jednog do drugog kraja grada, od Rudo zgrada do Sava centra stigne za pola minuta. Ipak, kad se ide kopnenim prevozom, sačeka te najpre na hiljade kuća u Malom Mokrom Lugu, onda te skretanje za Dušanovac podseti na „Kad su cvetale tikve“. Kad se uđe u grad sa ove strane, do mene se dolazi veoma brzo, Ustanička, pored Istočne kapije Beograda, jedne sjajne pečenjare, dva dobra bircuza, malo Bulevara i onda smo tu na Zvezdari.