Rekvijem za muškarca koji ne čita

Ne čitaš žene

Kažeš ne čitaš žene
Što bi ti one mogle reći
Naučile su te govoriti
Naučile su te hodati
Naučile su te jesti
Naučile su te pišati
Naučile su te voditi ljubav
Uistinu što bi one
Mogle znati o tebi
I tvome iskustvu
Sva ta stoljeća nisu iznjedrila
Jednu koja bi bila velika
Kao veliki pisac
Kojemu je prala čarape
Kažeš ne čitaš žene
Žene su te učile čitati
Učile pisati
Učile živjeti
Uistinu, dječače
Bio je to
U najboljem slučaju
Uzaludan posao

Olja Savičević Ivančević

Ne sećam se kad sam naučio da čitam. Faktografija mog odrastanja beleži da sam samostalno čitao stripove i Politikin zabavnik već sa nepunih šest godina, ali se ulazak u svet knjiga desio nešto kasnije. Police malog stana nisu nudile bogzna kakva iskušenja, nekoliko na metar i na kredit kupljenih kompleta (Perl Bak i legendarna kraljica herc romana Malerica + sabrana dela Vilijema Šekspira u koži, koja sam prodao u trenutku egzistencijalne krize tokom hiperinflacije) bili su više dekor, Potemkinovo selo porodice bez čitalačkih navika.

Školska biblioteka, valjda zato što je bila siromašna, a pritom i deo škole, takođe nije proizvodila buduće armije čitalaca, i tek je članstvo u prvoj pravoj biblioteci u tihoj ulici Hadžipopovca i otkrivanje edicije „Plava ptica“ posledično i dugoročno nanelo nenadoknadivu štetu budžetu mojih roditelja, a kasnije, nakon separacije i proglašenja lične nezavisnosti, i mom ličnom novčanom balansu.

Jer, nije dovoljno knjigu pročitati, ako je dobra jednostavno je moram posedovati. A posedujem na desetine onih koje još uvek nisu došle na red i, ako nešto volim, to je da, na legendarno pitanje posetilaca mojih habitata: „Da li si stvarno pročitao sve ove knjige“ odgovorim sa: „Naravno da ne, neke verovatno nikada ni neću“.

I odmah da razvejemo jednu veliku zabludu, onu koja se uporno forsira jer se uklapa u nostalgičnu bajku u starim dobrim vremenima, a glasi „nekada se mnogo više čitalo“. Manje od 15 odsto mojih drugova i drugarica iz osnovne i srednje škole je čitalo išta više od obavezne lektire. A i oni/one uglavnom SF (momci), ljubiće (devojke) uz redak upliv moderne literature tzv. džins književnosti (čitaj Bukovski i Kapor uz par posvećenika koji su čuli za Miku Oklopa), dakle, sve u svemu, prosek je bio kao i svuda, ne baš sjajan.

Ni navođenje tadašnjih tiraža od 20, 30 i više hiljada primeraka pojedinih naslova nije valjan argument. Pre govori o tome da smo bili daleko veće tržište, država sa 22 miliona stanovnika, naspram sadašnjih jedva 6 i po. I da smo imali nešto što se zvalo kulturna politika pa su sve grane kulture i umetnosti bile dobrano dotirane, nisu bile prepuštene nevidljivoj ruci tržišta koja mlati i drobi pred sobom sve što nema komercijalnu armaturu i savitljivost. U toj i takvoj zemlji mediji su forsirali kulturne sadržaje, od ozbiljnih stvaralaca stvarane su zvezde, biblioteke su redovno punjene novim izdanjima, a Domovi kulture bili su mesta živog dodira autora i publike. Publike koja je imala dva TV kanala, 5-6 radio stanica i nekoliko dnevnih novina i magazina. Publike bez pametnih telefona, interneta i Netflixa.

Bilo je to vreme kada su brakovi mogli da se raspadnu ako bi serviser duže od 2 dana zadržao televizor u servisu (najveći horor je bio da tv crkne pred vikend). Ali ni tada se većina radnih žena i muškaraca SFRJ-a nije hvatala za knjigu. Da nekim moćnim vremeplovom odemo i odnesemo im našu tehnologiju ponašali bi se isto kao i mi, provodili bi sate i sate na njoj, ali ne bi tu čitanje najviše stradalo, već vreme pred TV-om i eventualno druženje. Čitanje kvalitetne književnosti je bilo i ostalo privilegija p(r)osvećenih, istina oni su danas u permanentnom iskušenju da prekinu čitanje da bi tvitnuli (da li se sada kaže „iksnuli“ Masče?) ili postavili knjigu uz šolju kafe i uslikaju je za IG, ali i dalje postoje, i dalje čitaju, i dalje se knjige štampaju i prodaju.

Čak i u ovoj državi koja je na samoj ivici prelaska iz postojanja u polupostojanje nakon čega neminovno sledi nepostojanje. Ali postoji nešto što je globalni fenomen koji se, kao i sve negativne tendencije u Srbiji pojavljuje multiplikovano i gargantuanski naduvano – nestanak muškarca koji čita.

Članak u Njujork tajmsu objavljen početkom jula koji je mog urednika nagnao da mi poveri ovu temu govori baš o tome, s tim što je tamošnja situacija zapravo mnogo bolja od ovdašnje, tako da možemo da pričamo o globalnom trendu i lokalnim specifičnostima koje su zakucale poslednje eksere u kovčeg našeg pokojnog čitaoca.

Niste u krivu ako ste o književnosti do pre par decenija razmišljali kao o poprilično muževnom klubu. O ženama se u tom svetu dumalo ili kao o autorkama niže vrste književnosti, lake literature što zabavlja i podgreva romantične fantazije, ili kao o retkim dostojnim da uprkos neadekvatnoj hromozomskoj kombinaciji dobiju priliku da budu njegov deo. Muški književni kanon je bio nešto što je diktiralo trendove i ukus generacija čitalaca oba pola, oblikovalo standarde visoke književnosti, a onda, kroz gotovo uvek svemuške žirije tome udaralo pečat ključnih nagrada.
Da li je u drugim sferama umetnosti bilo drugačije? Pa ne baš, ali sve je to objašnjivo kao čista refleksija neravnopravnih društvenih odnosa i statusa drugog reda koji su žene imale čak i u dobrom delu „prosvećenog“ XX veka – proverite godine u kojima su dobijale pravog glasa u državama perjanicama demokratije i sve će vam biti jasno. Osvajanje prava i sloboda dovelo je do stvaranja uslova da se i žene masovnije posvete stvaralaštvu (koje je do tada bilo uglavnom privilegija pripadnica povlašćenih slojeva ili onih sa nenormalnom energijom i posvećenošću koje su bile spremne da žrtvuju sopstveno zdravlje i zdrav razum da bi makar bile primećene među muškim arbitrima.

Ono što niko nije mogao da predvidi je snaga i kvalitet talasa kojim su pripadnice slabijeg pola preplavile literarnu scenu poslednjih decenija. Ima razloga zašto je to bio prvi muški bastion koji je pao. Glavni su da tu ima manje para nego u drugim oblastima, recimo, a drugi je da je u pitanju najdemokratičnija forma stvaralaštva, za napisati dobru knjigu vam trebaju talenat, vreme, upornost i Word. Za film vam, recimo, već treba novac koji još uvek uglavnom odobravaju muškarci. Kojima treba dosta vremena da shvate šta to većinska publika želi. A većinska publika svega su… Pogodili ste, žene.

One su oduvek bile tu. Junački su čitale, slušale, gledale sve ono što smo mi muškarci stvarali. Učile o svetu uglavnom iz muškog ugla, posmatrale za šta smo sve sposobni vođeni slabostima, strastima i nerazrešenim traumama. Upijale našu mizoginiju, dominantnu čak i kod nekih od najvećih umetnika, pisaca, svih tih moćnih bogolikih muškaraca čiji genij je blistao tako često oslonjen na majke, sestre, žene, ćerke… tihe podupiračice ega i sujete, nespomenute čak ni kao fusnote, sem ako nisu bile „muze“ što je opet služilo kao kremen na kome su se kresale varnice koje je u požar uglavnom razgorevao meh opsednutosti sopstevnom veličinom.

I kada su konačno dobile priliku da pišu publika je bila već tu. Mogu samo da naslutim radost čitanja nečega što je iskustveno i životno blisko, a kvalitetno i količinski obilno. Odjednom su tu bile sve te autorke, mlađe i starije, svih rasa, ali i lokalne, koje briljantno pišu i na „malim“ jezicima što na svetu nemaju više od par miliona govornika, a onda putem modernih načina komunikacije glas o njima se raširi i bivaju prevođene i čitane u delovima sveta do kojih nisu ni sanjale da mogu dopreti. Mi, muški, obreli smo se u svetu koji više nije izgledao isto.

Novi poredak izbacio je na površinu tužnu istinu koji je mali ja sa početka ovog teksta nevoljno primećivao (plašeći se za sopstvenu muškost zbog svojih čitalačkih sklonosti) – muškarci ne čitaju baš mnogo.

Hajde da napravimo mali eksperiment: u toku jednog meseca posetite književno veče, otvaranje izložbe slika, pozorišnu predstavu, projekciju nekog art ili filma koji barem ne vređa inteligenciju i neku tribinu/predavanje iz oblasti kulture i umetnosti. Dobar vam stojim da ćemo mi sa Y hromozomom činiti najviše 30 odsto publike. Kada bismo iz računice izuzeli gejeve (koji nam spasavaju obraz) i pratioce (ne)voljno dovedene, ne bi nas bilo više od 10 odsto. Nas to jednostavno ne zanima previše. Iskreno, nikada i nije. Moć, novac, seks, sport bili su i ostali u fokusu našeg interesovanja. Daleko od toga da ne postoji ozbiljan broj obrazovanih, prosvećenih i emancipovanih muškaraca.

Ali procenti su neumoljivi, a prosek je za nas „jače“ poražavajući. Statistika možda jeste kao bikini, što bi rekao Zvonko Mihajlovski, međutim u većini slučajeva objašnjava suštinu. Probudili smo se u stvarnosti u kojoj žene pišu, žene čitaju, žene osvajaju najveće književne nagrade. Žene sve više dominiraju kulturom, toliko da čitamo o osnivanju izdavačke kuće u Americi koja će se baviti „muškim pismom“ što može da zazvuči smešno uzimajući u obzir da živimo tek par decenija u ovako izmenjenom svetu, ali sa druge strane, ako to neće biti rasadnik incel književnosti i tirada o ugroženosti belog zapadnog muškarca, sasvim je u redu da postoji. Samo što je takođe jasno i da ko želi da čita kvalitetnu književnost njemu suštinski nije bitno ko je knjigu napisao dok god je dobra i dok god govori o temi koja ga zanima.

Ako je baš do toga da želimo muško iskustvo – samo šestoknižje „Moja borba“ Karla Uvea Knausgora predstavlja štivo dovoljno za šest meseci solidnog čitanja. No fakat je da je ključno prihvatiti da su žene tu da ostanu. Zato bi trebalo da ih čitamo, da ih razumemo. One su nas odavno pročitale i dobro je da nas uopšte tolerišu.

Za kraj bih se osvrnuo na homo-balkanikusa, tu ovdašnju endemsku vrstu muškarca koji je nekako uvek uspešan u prihvatanju svega onog lošeg što dolazi sa trulog zapada i divljeg istoka. Sluđenost koja dominira njegovom egzistencijom predstavlja poseban rukavac evolucije koji će se tek proučavati. Višedecenijski moralni i materijalni sunovrat čiju eskalaciju živimo ovih meseci na njemu je ostavio mnogo teže posledice nego na žensku stranu osnovne ćelije društva.

Donedavni stub porodice i hranitelj izgubio je svoju nekadašnju funkciju bez da se potrudio da se prilagodi novonastalim uslovima. Taj usađeni osećaj poraza i sledstvenu prazninu koju to vuče on pokušava da kompenzuje svim i svačim, nanovo otkrivenom religioznošću, alkoholizmom koji je društveno normalizovan do besmisla, a najviše kockom, tj sportskim klađenjem koje je u Vučićevoj Srbiji postalo jedna od glavnih privrednih grana i dominantni način lobotomizovanja korisnika uz stvaranje nekoliko stotina hiljada zavisnika čije porodice grcaju dok se razni Mocarti i Meridijani promovišu kao mecene sporta, donatori, graditelji dečijih vrtića.

Da bi apsurd bio potpun čak smo imali priliku da najboljeg svetskog košarkaša koji bi mogao da kupi pola Vojvodine iz nekog razloga vidimo u reklami za jedno od tih predvorja pakla čime je uz beslovesno tupavu „apolitičnost“ i siledžijstvo najbližih srodnika postao tih „alfa ćaci“ naše stvarnosti.

Ako je moguće dovesti do krajnjih granica banalnosti nešto što je samo po sebi banalno, naš je muškarac u tome uspeo. Prepun „misli“ koje je pokupio sa opskurnih portala, preozbiljno zagledan u globalnu i lokalnu geopolitiku, sa filozofskom dubinom i razumevanjem vremena na nivou pripitog ujaka sa slave, on je ljut jer se više ne zna red kao nekada, kada je u većini slučajeva bio isto tako i toliko glup ali su svi u kući morali da ga slušaju.

Dugo sam pokušavao da proniknem zašto je u Srbiji žanrovska (krimi, noar, SF, horor) književnost, koja svuda ima ozbiljnu čitalačku publiku, neuspešna. Ovde čak ni objavljujući Stivena Kinga ili Džona Le Karea niste ozbiljnije zaradili, u najboljem slučaju prošli ste solidno prodavši nekoliko hiljada primeraka. Shvatio sam na kraju da je razlog upravo u temi ovog teksta, svuda je publika takve vrste književnosti pretežno muška. Iako su žene brojnija literarna publika ovo je štivo za kojim će muškarci posegnuti jer ih zabavlja, pomaže da vreme brže prođe, a tu je i podilaženje detetu u sebi. Ali naš muškarac ne. Njemu je i to previše. On je skloniji skrolovanju kroz čarobni svet ličnog algoritma koji servira redovne porcije dupeta, sisa, fudbalskih transfera i debilnih mimova.

Sva mržnja dolazi iz straha koji je produkt neznanja. Nema boljeg leka protiv toksične muškosti od dobrih knjiga, ali strah od leka je kod nas tradicionalno veći od straha od bolesti. Za svakog muškarca koga na plaži ovog leta budete videli da čita nešto (a da to nešto nije knjiga Džordana Pitersona) ja vam plaćam piće. A ako se ispostavi da je Srbin – imate od mene i grickalice po izboru.

Negde usput smo ispali iz voza koji ide napred. Pokušavajući da blokiramo prugu možemo samo da izazovemo izletanje voza iz šina, ali ne da ga vratimo unazad. Taj voz više neće voziti tamo gde smo mi očekivali, ali to ne znači da naredne stanice nisu nove i uzbudljive. Niti je vožnja smislena samo kada mi upravljamo vozom. Samo, da bi nam makar povremeno opet neko poverio volan možda ne bi bilo loše da se naučimo kako se bezbedno i udobno vozi i koliko je horizont prelep u svojoj nepreglednosti i daljinama kojima treba težiti. Sve to se uči iz knjiga, braćo moja, knjiga, a ne iz zvona i praporaca.