„Ova noć je tužnija za tisuće nenapisanih stihova“

Pogibija Milana Milišića u Dubrovniku 5. oktobra 1991. godine, u svojoj tragičnosti, mnogo toga je označavala. Njegovo ime bilo je jedno od poslednjih koje je izgovoreno, objavljeno… “Pravi rat će početi kada se prestane sa objavljivanjem imena i kada se pređe na brojke. Rat je bezličan, ne podnosi lica i lične pojedinosti”, zapisao je Vidosav Stevanović u svoj “Dnevnik samoće”. Pre 35 godina, posle tog 5. oktobra 1991. godine, posle Milišićeve smrti, prešlo se na brojke i rat je zaista postao bezličan.

Navršilo se 35 godina od pogibije pesnika, esejiste, prevodioca i putopisca Milana Milišića u njegovom rodnom Dubrovniku, 1991. godine. U to vreme, kada su već bile prekinute i telefonske veze, naravno fiksni telefoni su u pitanju, a televizijske kuće u različitim krajevima tadašnje zemlje sejale propagandu i stavile se u službu onih u čijem interesu je bilo da se zarati, njegova smrt je propraćena tolikim brojem dezinformacija da i danas zvuči neverovatno koliko je taj tragičan događaj izazvao mnoštvo direktnih laži.

Život „mimo“

Ove godine su izdavači Udruženje za kulturu povezivanja “Most-art Jugoslavija” iz Zemuna i Udruga kultura vrijednosti iz Siska, objavili dnevnik Milišićeve životne saputnice, slikarke Jelene Trpković koji predstavlja jedno od retkih svedočanstava o događajima toga vremena. Već u samom njenom uvodu, za moto knjige, je napisala: “Bilo mi je drago što sam bila u Dubrovniku i nisam videla kako se Beograd raduje kada su tenkovi obasipani cvećem krenuli u Hrvatsku, i što sam bila u Beogradu za vreme NATO bombardovanja i nisam videla kako se Dubravnik raduje.”

Jelena Trpković piše i o tome koliko je Milan bio poštovan i cenjen u Dubrovniku i koliko su se ljudi radovali kada su se oni nastanili u Dubrovniku, u Milanovoj porodičnoj kući. “Ljudi u Dubrovniku žive, bar u tom krugu u kom smo se Milan i ja kretali, jedan život mimo”.

Takav život mimo, živeli su mnogi ljudi u svim krajevima SFRJ, a dnevnik Jelene Trpković “Takva su vremena” glas je svih njih. Do sada, retka su bila svedočanstva koja su na tako bolno istinit način uspevala da dočaraju ono što su osećali ljudi koji se nisu, ni po svom habitusu, mogli svrstati na neku određenu stranu, koji su sebe doživljavali u biti na samo jednoj, onoj ljudskoj strani. Njeno se svedočanstvo tako pridružilo, između ostalih, “Meksiku” Vladimira Arsenijevića i prepisci Filipa Davida i Mirka Kovača tokom rata devedesetih.