U nekada mojoj, a danas sobi po potrebi moje mame, na dve letvice (da ne ošteti zid) visi bioskopski plakat filma „Amadeus“. Pre četrdeset godina gledala sam ga u zrenjaninskom bioskopu „Balkan“. Sa mamom. Od premijere do danas desilo se mnogo toga. Miloš Forman je umro, bioskop „Balkan“ je pretvoren u PIO fond, ja sam otišla iz zemlje, a mama se šlogirala. Posle 40 godina pogledala sam ga ponovo. Sa mamom.
I dalje mislim da je ovo najbolji biopik o muzičaru napravljen iz ugla njegove muzike, oko koje i iz koje je film nastao. Znam da zvuči tupavo kada neko posle 40 godina napiše kako je najbolja stvar u filmu o Mocartu Mocartova muzika, ali zaista je tako, jer upravo muzika pokreće dramu prepisanu iz predstave Pitera Šafera koja je krajem sedamdesetih žarila i palila Londonom i Brodvejom.
Predstava „Amadeus“ ne samo što je žarila i palila, već je i raspalila maštu publike u kojoj su sedeli: Robert de Niro, Al Paćino, Dastin Hofman i Miloš Forman i poverovali u svaku Šaferovu zapetu, uprkos ili baš zbog nepostojanja jasnih granica između činjenica i laži. U Formanovom slučaju predstava je rasplamsala želju da je poseduje i prezervira na filmskom platnu, i to tako što će je najpre natopiti Mocartovom muzikom koje skoro da uopšte nije bilo u Šaferovoj fantaziji (šest minuta).
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
