Nedavno (ima tome par meseci) odlučio sam da ponovo pogledam sve filmove Woodyja Allena. Kada kažem “sve”, mislim sva 53, uključujući i televizijska ostvarenja “Men Of Crisis: The Harvey Wallinger Story” i “Don’t Drink the Water”, negledljivi debi “What’s Up, Tiger Lily?”, kao i TV seriju “Crisis In Six Scenes” koju je uradio za Amazon Prime kao deo lukrativnog paketa sa tim strimerom (što je sve propalo ključanjem istraživačkog novinarstva njegovog sinka/posinka Ronana Farrowa).
Moj utisak da smo svi (mi, “normalni”) odrasli na filmovima Woodyja Allena, kao i da smo ih verovatno odgledali sve “kada je trebalo”, već na mom primeru gorko je kiksnuo. Ispostavilo se da možda i čitavih deset filmova gledam prvi put. No, daleko mi je teže palo što neki stari favoriti, za koje sam imao utisak da su “najbolji filmovi koje sam gledao u životu”, više ni pod razno ne mogu da ponesu tu titulu. Lepa stvar je da sam za neka ostvarenja koja sam inicijalno dočekao mlako sada imao samo komplimente.
Ali moj utisak o Woodyju Allenu kao suverenom vladaru mog filmskog ukusa i kulturnom totemu koji se ne dovodi u pitanje (svakako ne iz pogrešnih, nefilmskih razloga), zapravo, nije ozbiljnije poljuljan ovom revizijom.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
