Drug i ja smo se vratili iz Pariza pre dve nedelje, gde smo oboje bili po drugi put u našim životima. Budući da smo kao prvog puta videli sve turističke lokalitete prestonice sa velikim P, sada smo nimalo iskompleksirano i suštinski nedosanjano odlučili da šetamo po ulicama, pijemo pića u kafićima i spontano obilazimo bioskopske projekcije. Uprkos našem malom osećanju originalnosti, sigurno nismo bili prvi kojima je ta konkretna ideja o proživljavanju pariskog lajfstajla pala na pamet. Majka mog druga mi je posle putovanja rekla čak i da Beograđani, inače, vole Mare (Marais), jedan dosta šarmantan kraj sa mnogo kafića i cveća. Ja nisam Beograđanka, pa to nisam ni znala, ali sam snažno osećala koliko je to istinito – Beograđani vole Pariz, a sa njim i Mare. Ne vole Beograđani ni turizam ni rokoko (koji sam ja volela kada sam bila dete), ne vole, čini mi se, ni knjiške predstave o kočijama duž Bulonjske šume, ne vole ništa nakinđureno. Beograđani vole Pariz i čašice koje se blistaju uz zvona katedrale u proleće.
Zašto? Impresije o Parizu ovog puta svode se na: ležeran duh, jednostavno obučene ljude, lokalne pekare i sunčane dane uz mnogo špricera. Tu su i lokalne galerije i filmski festivali na razne manjinske teme. Poneki grm i devojke sa prstenjem, sve u svemu, sve što čovek može videti u Beogradu, uz odsustvo nacionalnih zastava i katoličkih katedrala. Dakle, Pariz je davao utisak jedne prosečne vračarske subote po podne prvog lepog dana u godini kada svi izađu iz kuće da piju piće u bašti. Ljudi se mnogo smeju, gledaju ko prolazi, puše i pričaju. Povremeno bacaju oko na prolaznike i nasmeše se sebi, prijateljima i ukrštenim rečima, sasvim isto kao moji prijatelji. Naravno, uživala sam dodatno i zbog toga što sam bila turistkinja. Za mene je promena sredine, sedam divnih dana sa dragom osobom i drugi jezik koji sam slušala na ulicama bio dovoljan da se osetim osveženo, kao da sam u drugom univerzumu, ali, ipak, sličnosti su bile uočljive – na prvi pogled.
Na drugi pogled sam uočavala razliku. Na treći opet sličnost. Na četvrti nepremostivu razliku. I tu ambivalenciju na relaciji Pariz – Beograd, sličnost – razlika, najbolje – najgore vreme i dva grada, jedan sasvim i nimalo nalik na drugi. Jer, uprkos svim kafićima i lepim danima, Beograd nikada neće biti Pariz.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
