Zakasnela priča o prerano otišlom

Debelog sam znao iz grada. Nemam ni jednu definišuću priču o njemu kao velikom eruditi, sjajnom drugaru i vernom saradniku. Imam utisak da smo imali neko prepoznavanje zarad minulog rada, što je odlika generacije X.

Nije morao mnogo da naginje glavu kada smo pričali, štaviše, mislim i da nije, jer kad je neko visok ko Debeli, nekako uvek ide pogrbljen. Čudo da ga nisu zvali Visoki.

Voleo sam „Poteru za Srećkom“ i „Čitulju za Eskobara“ jer se ovde nisu snimale skrubol komedije, međutim ono zašto sam poželeo da napišem priču o Miloradu Milinkoviću Debelom je jedna pozorišna predstava koju je režirao u Bitef teatru sredinom devedesetih i u kojoj sam video najveće prepoznavanje nekog svog senzibiliteta u vremenu kada su domaću dramaturgiju već opčinili Sara Kej, Mark Rejvenhil ili Irvin Volš, tj pisanje o mizerijama sopstvenih učmalih života.

Sve je počelo dramom Marije Soldatović „Na kraju crne rupe“ u maloj sali SKC-a, koja se bavi Endijem Vorholom i u kojoj su glumili Kosta Bunuševac, Goran Čavajda Čavke i Sonja Savić. Junaci mojih ispitnih drama tokom studija dramaturgije su bili isključivo ikone pop kulture, Timoti Liri i Bitlsi u političkom kontekstu Srbije i ratnih sukoba 1991-1995.

Novoosnovani Bitef teatar u vreme kada je dramaturg bila Dušana Nikolić mi je ponudio posebnu vrstu eskapizma i sigurnosti u izbor tematskog okvira sopstvenog života i izbora fakulteta. Delčin „Transsex hard-core one man show” 1992, i moja prva recenzija za magazin “Ritam”, onda Milutinov “Trinidad” i na kraju “Zigi Zvezdana Prašina”. Kako je to bilo senzacionalno smestiti podžanr filozofske drame u kojima se samo besedi a malo dela, u popularnu kulturu.

I to baš da je glavni lik Dejvid Bouvi (prva uloga senzacionalnog Bojana Dimitrijevića) koji prolazi kroz ovu dramu pričajući sa Vilijamom Baruozom (Dragan Zarić), Galom Dali (Milena Dravić), Brajenom Inom (Sonja Vukićević), Markom Bolanom (Čavke) o smislu života i promena. I ovi glumci pevaju Bouvijev repertoar, onako srčano, i trapavo, glumački.

U želji da ova pozorišna fusnota ne ispadne samo moja životna fusnota, zamolio sam demijuršku kontesu, Dušanu Nikolić – Radošević na lapidarnih “pola šlajfne” o Debelom, baš na dan kontroverzne komemoracije i sahrane.

Dušana je poslala više od pola šlajfne i sastavila veličanstvenu veliku priču o velikom čoveku, sa svim detaljima koje sam znao samo iz kuloara pozorišta kada sam bio siguran da ću sličnim dramama objasniti Beogradu…..šta je već trebalo da objasnim.

Zato je Dušana Nikolić Radošević napisala ono što se desilo a ja sam samo čuo. U tom smislu, za pisca sledećih redova, prvi red sredina.