Legenda kaže da su konobari u blaženopočivšoj SFRJ najavljivali zatvaranje ugostiteljskih lokala tako što su palili i gasili svetlo, a u mom rodnom Nišu je u objektima takve namene obično išla i zvanična najava:
“A za gosti važi fajront!”
To paljenje i gašenje svetla je u stvari bilo poziv da se poruči poslednja tura i da nakon toga više nema pića. Socijalizam je u tom smislu bio surov, kafane i restorani su radili do jedanaest uveče, eventualno do ponoći, a klijentela željna daljeg provoda mogla je da nastavi po stanovima ili skupim noćnim barovima. Dobar deo građanstva, uprkos mitu o medu, mleku i platama od tri hiljade maraka koji su bili zlatni standard “one velike zemlje”, nije mogao sebi da priušti ni jedno ni drugo, pa se posle te ture pred fajront napuštao položaj.
“Ali smo zato dosta čitali…”, znao je da kaže jedan moj kolega novinar.
Tako je. Neki su čitali knjige a neki smo čitali stripove.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Već imate nalog? Ulogujte se
