Bila je to vest koja nije iznenadila nikoga, a pogodila je mnoge. Bila je ona novembarska jesen u Beogradu, za kojom je mogao da čezne samo onaj koji se jedne jeseni nepopravljivo zaljubio u taj grad, pa bi o njemu sanjao čak i kada je bio s druge strane okeana.
Bio je 15. novembar 2023. kada je okončan jedan život, a počeo neki drugi. Dotad je Žarko Laušević – “Jugoslovenski mit, crnogorska tragedija”, nazvaće ga jedan tekst na Velikim pričama – bio veliki glumac čudesne, čudne, teške karijere i puta; od tada je Žarko Laušević opet samo princ glume.
Od tada, a ima li šta lepše za jednog glumca, živi u svojim ulogama, u filmovima i serijama, u sećanjima gledalaca i u kolektivnom nesvesnom ovih prostora. I, naravno, u reminiscencijama i toplim rečima onih koji su ga poznavali.
Upravo je takva, topla, i knjiga “Lauš” poznatog novinara Borisa Jakića, koja se u izdanju Vukotić medije pojavila tačno uoči tog 15. novembra i jedne tužne godišnjice. U njoj govore Žarkovi prijatelji i kolege, ona je puna anegdota koje oslikavaju sve što je Lauš bio, što je morao biti i što nije mogao biti, ali ne krije ono što je postao i sa čim je živeo.
Uz dozvolu izdavača, Velike priče u feljtonu prenose delove iz knjige “Lauš”.
Pred vama je prvi nastavak.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
